NATO na raskrsnici

Borba protiv somalijskih pirata, intervencija protiv Gadafija u Libiji, obučavanje avganistanske vojske – samo su tri nedavne misije koje izlaze iz okvira prvobitne zamisli NATO. Nikolas Berns, bivši američki ambasador pri alijansi, marta ove godine pred Čikaškim savetom za globalne poslove formulisao je ulogu Alijanse na sledeći način: „NATO mora biti najsposobnija hitna služba.“ Prema njegovom mišljenju, naročito je važno da arapske zemlje mogu da računaju na podršku NATO.

Isti stav iznosi i američka državna sekretarka Hilari Klinton: „NATO je transatlantska organizacija i to će i ostati. Ali problemi pred nama nisu ograničeni na jedan okean, niti naš posao to može biti“, izjavila je Klilntonova u aprilu.

Razlike između Amerikanaca i Evropljana

U Evropi, međutim, postoje sumnje. „Evropske armije nisu spremne za globalna dejstva“, kaže Gordon Adams, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Vašingtonu. „Evropljani teže da ograniče svoje bezbednosne napore na Evropu i bliske susede, dok Amerikanci deluju globalno. Evropljani se više oslanjaju na policiju u borbi protiv terorizma, dok Amerikanci stavljaju težište na vojsku.“

Tokom rata protiv terorizma, evropski vojnici uglavnom su služili u mirovnim misijama, dok su američki učestvovali i u borbenim akcijama. Nemačka, pre svih, vidi Ujedinjene nacije kao ključnu organizaciju na kojoj leži odgovornost za međunarodne operacije. Po tom stavu, NATO ne bi trebalo da radi na svoju ruku, ukoliko nema saglasnosti u Ujedinjenim nacijama.

Razlike postoje i oko povlačenja iz Avganistana. Neke evropske zemlje najavljuju da će se povući još pre isteka roka 2014, iako stručnjaci predviđaju da će Avganistan još najmanje deset godina biti zavistan od inostrane pomoći.

Prolazi vreme ratovanja na kopnu

Aktuelni vrhovni komandant NATO je Džejms Stavridis, i to je prvi put u istoriji Alijanse da je na njenom čelu jedan pomorski oficir. Stavridisovo preuzimanje dužnosti u 2009. godini, kaže profesor Adams, jasan je signal da više nema velike opasnosti od kopnenog rata u centralnoj Evropi.

„Američke operacije u poslednjih 10 ili 15 godina uključivale su snage na zemlji, ali i veoma mnogo vazdušnih udara, granatiranja, krstarećih projektila, pomorskih bombardovanja, tomahavk-projektila, iz celokupnog spektra američkih, vojnih potencijala“, objašnjava Adams.

Vašington bi voleo da vidi kako evropske članice preuzimaju više odgovornosti. „Nemačka je najveća zemlja u Evropi, sa najvećom ekonomijom, i jaka je ekonomska sila“, rekao je Nikolas Berns u martu. „Ima veliki uticaj, ali unutar NATO ne vidimo taj uticaj u vojnom i političkom smislu.“

U Nemačkoj postoji otpor prema vojnom angažovanju iz istorijskih razloga, ali ta poruka nije uvek dovoljna da promeni stavove u Vašingtonu. „Sjedinjene Države moraće da nauče da ne mogu da očekuju od evropskih saveznika da jednostavno odgovore na američku definiciju bezbednosne politike i obezbede vojne snage“, kaže Adams.

Kako pobediti praznu kasu?

Pored toga, Amerika želi da njeni saveznici u Evropi ulažu više novca u odbranu. Po novim pravilima u NATO, svaka članica dužna je da usmeri dva odsto svog bruto nacionalno proizvoda u vojni budžet. Većina zemalja, međutim, ne dostiže taj cilj. Nemačka je u 2011 na vojsku potrošila samo 1,4 procenta.

Pod uticajem ekonomske krize, to je teško promeniti. Zato Amerika teži da ohrabri saradnju kod finansiranja vojnih projekata u Evropi – na primer kod nabavke „Alliance Ground Surveillance System“.

„Ako bi svaka zemlja u NATO morala da za sebe kupi taj sistem, to bi bilo isuviše skupo“, rekla je Klintonova u aprilu. „Ali ako udružimo resurse i podelimo teret, možemo da obezbedimo više bezbednosti za svakog saveznika, uz niže troškove.“

Međutim, koliko daleko treba ići sa udruživanjem resursa? „Bilo bi dobro kritički razmotriti da li svaka zemlja članica zaista mora da ima sopstvenu avijaciju“, misli Stiven Pfajfer, direktor Inicijative za kontrolu naoružanja u institutu „Brukings“ i nekadašnji američki ambasador u Ukrajini. Ipak, teško je ubediti bilo koju državu da se u slučaju nužde može osloniti na vojnike susedne zemlje.

„Mislim da NATO mora veoma pažljivo da razmisli o tome kako će sastaviti te sporazume, tako da će, ukoliko neke zemlje odluče da ne razviju neku vojnu sposobnost, moći da imaju u nekim razumnim okolnostima pristup tome u partnerskim zemljama“, kaže Steven Pajfer.

Uprkos svim nesporazumima, Amerika se neće odreći NATO. „Alijansa nam je potrebna da održavamo mir, jedinstvo i demokratiju u Evropi. To nije mali zadatak“, kaže Nikolas Berns u svom govoru pred Čikaškim savetom za globalne poslove. Postoji nada da će Evropljani brinuti sami o sebi, da bi Amerikanci bili slobodni za delovanje negde drugde. Na primer u Aziji.

Autori: Kristina Bergman / Darko Janjević
Odg. urednik: Nemanja Rujević