Kucnuo je čas u Libiji – za koga?
17. decembar 2019.
Iz Berlina sa pažnjom prate šta se to događa u i oko Tripolija. Prošlog četvrtka (12.12), komandant libijske vlade koja je smeštena u Tobruku, general Kalifa Haftar, najavio je „odlučujuću bitku“ za Tripoli. „Kucnuo je čas“, rekao je on u govoru koji je prenosila televizija. On je tada pozvao svoje trupe na marš na glavni grad.
Na to je, između ostalih, reagovala i nemačka kancelarka Angela Merkel. Ona je pozvala na pronalazak brzog, političkog, mirovnog rešenja za Libiju. „Nijedna strana u toj severnoafričkoj zemlji ne može sama da vlada“, rekla je Merkelova na Samitu EU u petak u Briselu. Ona je naglasila da se u Libiji vodi „rat preko posrednika“. Takođe, ocenila je i da politički procesi u Libiji u ovom trenutku „u određenoj meri“ napreduju. Upravo zato „neke strane u konfliktu pokušavaju što je moguće brže da ostvare određeno faktičko stanje, kako bi poboljšali svoju pregovaračku poziciju“.
General Haftar: bilans
Andreas Ditman, nemački ekspert za Libiju, u intervjuu za DW ukazuje da uspeh ofanzive generala Haftara nije zagarantovan. Ditman podseća da je Haftarova poslednja ofanziva, u proleće 2019. godine – propala.
„Ipak, on je do sada sigurno postigao sledeće: kompletan istok Libije pod njegovom je kontrolom. Ako se uporedi sadašnja karta uticaja sa onom od pre godinu dana, onda se vidi koliko je on bio uspešan.“
Ipak, dodaje Ditman, Haftaru nije pošlo za rukom da stavi pod kontrolu područje između Tripolija i Sabrata. „Ali to područje ionako niko nije u stanju da dugoročno kontroliše. A posledica toga jeste da tamo kriminalci pokušavaju da prošire svoj uticaj.“
Haftar ni Tripoli nije uspeo da stavi pod svoju kontrolu. „S obzirom na to da najveći deo libijskog stanovništva živi u Tripoliju, iz demografskog ugla gledano ne može se reći da Haftar kontroliše najveći deo Libije“, zaključuje Ditman.
Moćni protivnik
Jedan od najmoćnijih protivnika generala Haftara je – Ankara. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan prošle sedmice je izjavio da će Ankara, ukoliko libijska vlada s sedištem u Tripoliju, a na čijem je čelu premijer Fajiz al Saradž, pozove tursku vojsku u pomoć – na to odgovoriti pozitivno. Time bi se Libiji aktivirao još jedan vojni činilac.
„Između Libije i Turske postoje duboke kulturne i istorijske veze“, podseća za DW Hamza Muftah sa Univerziteta Sabrata. „Turska tradicionalno ima svoje interese u Libiji. Ona je još tokom Gadafijevog režima u tu zemlju investirala mnogo novca. Za Tursku je Libija, između ostalog, i veliko tržište. Zato sada Ankara pokušava da zaštiti svoje interese u Libiji“, kaže Muftah.
Kompleksan „zamenski rat“
Otkako je Gadafi 2011. godine svrgnut, u borbu za prevlast u zemlji umešao se veliki broj stranih aktera. Zato se danas s pravom može reći da Libija služi kao „zamenski rat“, kaže Andreas Ditman.
Haftar recimo dobija logističku pomoć od Egipta, a njemu ta zemlja služi i kao eventualna odstupnica. Isto tako, general može da računa i sa podrškom Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. „Piloti iz Emirata angažovani su na Haftarovoj strani. Oni su školovani u Francuskoj i lete na francuskim avionima. Sve to pokazuje koliko jaku podršku Haftar ima na Zapadu“, naglašava Ditman.
I EU ima svoje interese
I Evropska unija u toj borbi sledi sopstvene interese. Države EU izlaze na Sredozemno more podržavaju obe vlade: i vladu premijera Saradža, ali i protivničku vladu u Tobruku.
I iako su, kaže Ditman, Evropljanima važne obe vlade, oni su ipak više koncentrisani na onu u Tripoliju. Ta vlada doduše ne raspolaže nalazištima nafte, ali zato, dodaje Ditman, kontroliše područje sa kojeg ka Evropi polaze brodovi sa izbeglicama. „A ako se želi da se postigne dogovor koji se odnosi na izbeglice, onda se to mora uraditi sa lokalnim snagama. Kogod kontroliše deo obale odakle polaze brodovi, taj je automatski partner Evropljanima za pregovore. Njima je dogovor o izbeglicama trenutno najvažniji. Cilj je da izbeglice uopšte ne kreću na plovidbu“, kaže Ditman.
Svakodnevnica u Libiji
Što se tiče Libijac, oni različitim intenzitetom osećaju rat, kaže Hamza Muftah sa Univerziteta Sabrata. „Ne može se doduše reći da život u zemlji protiče normalno, ali ipak nije ni sasvim loše. To veoma zavisi od toga o kojim regionima je reč. U istočnom delu zemlje, situacija je, u poređenju s drugima delovima, bezbedna. Nasuprot tome, na zapadu, pre svega južno od Tripolija, postoje brojni konflikti. Tamo su mnogi ljudi proterani iz svojih kuća i sa svojih farmi. Što se tiče monetarne krize, ona je konačno prevladana, i ljudi mogu ponovo da koriste usluge banaka“, kaže Sabrata.
-pročitajte još: Šta je Sarkozi stvarno hteo u Libiji?
Šanse za uspeh konferencije?
Nemačka kancelarka Angela Merkel pozvala je na održavanje konferencije u januaru, koja bi trebalo da poveže različite aktere i pokrene ih na usvajanje mirovnog ugovora.
Ta inicijativa ima određene šanse, smatra Andreas Ditman – pod uslovom da budu pozvani svi akteri. „Moraju se dakle pozvati i Rusija i Turska. Ukoliko se to ne dogodi, ta konferencija bi mogla da završi isto kao i brojne konferencije o Siriji proteklih godina: propale su, jer jedan od glavnih aktera, Iran, nije bio pozvan. To je bila greška. Konferencije imaju uspeha samo ako su pozvani svi“, zaključuje Ditman.