Traume vojnika iz Avganistana

Psihički život vojnika u teškoj misiji u Avganistanu opterećen je stalnim strahom i napetošću. Ali, to je tema o kojoj se u Bundesveru nerado govori. Novinari televizije Arte koji su nedavno snimili film o toj temi, žalili su se da o njoj govore samo vojnici, a da starešine ili vojni zvaničnici izbegavaju svako pominjanje problema zvanog: psihička trauma. Pri tome strah vojnika nije samo strah za sopstveni život, već, kako je to rekao jedan učesnik misije na Hindukušu:

„Osećam strah da ću se promeniti posle ove misije; da me moja porodica i moji prijatelji više neće prepoznati; da ću se psihički toliko promeniti da niko više neće hteti da ima posla sa mnom i da ću izgubiti prijatelje i da će moja porodica da se povuče… Toga se bojim…“

Pretrpljeni šok uzima danak

Kada se, međutim, vojnici nađu u ekstremnim situacijama, u kojima im je ugrožen goli život, ili su videli ranjene i mrtve saborcem, ili su i sami morali da pucaju na ljude, sve se menja iz temelja. Život teče dalje, ali pretrpljeni šok često uzima svoj danak u vidu teških psihosomatskih smetnji. Gabrijele Frelih-Gildhof, primarijus odeljenja za psihosomatiku u klinici Viker u Bad Vildungenu na severu Hesena, kaže da je teško predvideti kada može doći do manifestacija posttraumatskog sindroma.

„To se može manifestovati sasvim različito. To može biti neko telesno oboljenje, kao na primer, teški grip. Ali, može biti i lična krizna situacija, kao što je gubitak radnog mesta ili razvod braka. U takvim situacijama, iznenadno se javljaju slike iz sećanja na jezive događaje. To zovemo takozvanim fleš-bekom posttraumatskog sindroma.“

Takve slike koje se iznenada pojavljuju su tipične za ovaj sindrom. Može da se radi i o auditivnim asocijacijama, recimo, kada zvuci novogodišnjeg vatrometa počnu da se pretvaraju u zvučnu sliku traumatskog doživljaja iz Avganistana. U takvim situacijama često dolazi do samopovređivanja kao izlaza iz situacije. Onaj ko sam sebi nanese bol, na taj način pokušava da uspostavi orijentaciju koju je počeo da gubi.

Nedovoljna pažnja povratnicima iz Avganistana

S vremenom, ljudi postaju stalno napeti, javlja se nesanica, i osobe počinju da menjaju ponašanje utoliko što izbegavaju mesta ili situacije koje izazivaju traumatska sećanja. Oboleli se povlači u sebe, u najgorem slučaju postaje nesposoban za rad i nalazi bekstvo u alkoholizmu ili zavisnosti od medikamenata.

Stručnjaci upozoravaju da je takvim ljudima posvećena nedovoljna pažnja i da oni često ostaju prepušteni sami sebi. Država, koja je vojnike poslala u rat, posttraumatski sindrom još uvek tretira kao problem pojedinca, mada je to sindrom koji pogađa mnoge sa sličnom sudbinom.

Autor: Saša Bojić (ard)
Odgovorni urednik: Ivan Đerković