Tek sada upoznajem oca

Bio mi je san da uradim opširan intervju s ocem, da satima pričam s njim o Bogu i svetu, da mu postavim pitanja koja su se nagomilala tokom godina. Ali čemu žurba, mislila sam. Delovalo je kao da za taj intervju imamo dovoljno vremena pred sobom. Samo jednom sam intervjuisala tatu, za rusku televiziju RBC. Tada je umrla Margaret Tačer pa sam predložila glavnom uredniku da pozovemo mog oca da govori o Čeličnoj ledi. On je jedan od tek nekoliko Rusa koji su mnogo puta lično sretali nekadašnju britansku premijerku.

U to vreme je tata već bio na crnoj listi većine ruskih televizija pa sam bila zapanjena kada je RBC načinio izuzetak i dozvolio mi da ga pozovem u emisiju. Dugo smo raspravljali kako bi tokom prenosa trebalo da oslovljavam oca. Odlučili smo da ga kratko predstavim, a da se onda jedno drugom obraćamo neformalno, prirodno. Pričali smo o Margaret Tačer i o tome zašto je 1993. odlučila da poseti Nižnji Novgorod, a ne Moskvu ili Sankt Peterburg, kada je i zašto odlučila da vrati Hongkong u sastav Kine i zašto je bila protiv evropskih integracija. Isečci tog intervjua i dalje su na Jutjubu.

Nisam imala prilike da upoznam tatu dovoljno dobro. Stvar je u tome što najbliže i najvoljenije prihvatamo upravo tako, bez da minuciozno istražujemo njihove živote i karijere, pretresamo njihove stavove i dostignuća. Posle njegove tragične smrti, kao i mnogi drugi, ponovo sam otkrila oca na svoj način. Ponovo pročitala njegove knjige, gledala njegove intervjue, pričala s ljudima koji su ga dobro poznavali i sa njim radili. I shvatila sam mnoge stvari.

Znala sam, razume se, da je bio odličan regionalni guverner. Prvi koji je u Rusiji uveo takozvanu privatizaciju malog obima, kada su recimo državni kamioni mogli da pređu u privatno vlasništvo. Uveo je agrarnu reformu, gradio puteve i pokrenuo program u kojem su stanove dobijale porodice vojnika. Ali nisam imala pojma da novine u celom svetu pišu o guverneru Nižnjeg Novgoroda, da je grad postao magnet na ruskom tlu. Sama činjenica da su pokrenute privatne novine na engleskom, Nižnji Novgorod Tajms, govori koliko je stranaca posećivalo grad.

Tata nije bio sjajan u proceni ljudskog karaktera. To je i sam priznavao. Sarkastično bi govorio da je lako biti dobar sudija ljudskog karaktera – samo treba da od početka mrziš sve oko sebe. Na kraju bi se obično ispostavilo da si bio u pravu pa bi delovao kao vispreni psiholog. Moj otac to nije bio.

Ali je od svih ljudi bio prvi koji je – još pre deset godina – opisao šta će Vladimir Putin uraditi. U svojoj knjizi „Ispovesti buntovnika“ koja je objavljena 2007. pisao je: „Postoji potreba za novom vrstom vođe. Ona odražava novu fazu u razvoju zemlje. Jer, šta je karakteristika nove Rusije? Imperijalna nostalgija i gordost. (…) Ovo je faza letargičnog sna i u toj fazi narod neće ni slobodu govora, ni demokratiju, ni lična prava. U tu fazu se organski uklapa Putin, koji silno pati zbog raspada SSSR-a, pokušava – istina, ne uvek uspešno – da dela na međunarodnom planu, na sve načine pokazujući da je on taj koji će obnoviti nekadašnju moć.“

Ovi redovi su dakle napisani mnogo pre rata u Gruziji, aneksije Krima, ratova u istočnoj Ukrajini i Siriji. Pre deset godina je ekonomsko stanje još bilo pristojno i gotovo da niko nije hteo da čuje šta moj otac ima da kaže. Gledali su ga s visine, govorili da je preživeli faktor iz devedesetih godina koji nije uspeo da nađe svoje mesto u novom sistemu. Vreme je, međutim, kao notornu činjenicu ogolilo to da je glavna Putinova politika zapravo instrumentalizacija imperijalne nostalgije.

Tata je bio deo političke opozicije više od deset godina, praktično ceo moj odrasli život. Danas je beznadežno biti opozicionar u Rusiji. I opasno. To je sudbina svih koji strastveno brane ideje u koje veruju. Zato opozicija u Rusiji i jeste tako malena i marginalizovana. Razni ljudi godinama pokušavaju da me ubede da je moj otac grešio, da je pogrešno uopšte kritikovati Putina jer takvu kritiku niko ne čuje. Moj glavni urednik na televiziji RBC čestitao mi je 30. rođendan rečima da sam pronašla bolji životni put od svog oca.

Uvek sam bila demokrata i nije bilo teško shvatiti da Rusija ide u smeru suprotnom mojim uverenjima. Posle aneksije Krima je „bolji životni put“ političke neutralnosti za mene postao potpuno nemoguć. Taj mart 2014. bio je vesnik nečeg strašnog. Rekla sam mami da je to moj poslednji rođendan koji slavimo normalno. Intuicija me nije prevarila. Smrt mog oca pre godinu dana primorala me je da nađem zaista pravi životni put, da ne pristajem na kompromise i uvek budem svoja. Tata nikad neće znati za moj izbor.