Sudski epilog terorističkih napada u Parizu

Sebastijan Duze (41) je od 13. novembra 2015. izuzetno osetljiv. Tada je radio kao šanker u restoranu „Dobro pivo“ na severoistoku Pariza. Njegovo radno mesto odjednom je postalo bojište.

„Bilo je pola deset i ja sam mislio da sam čuo petarde. Najpre uopšte nisam shvatio o čemu se radi“, objašnjava on za DW pred barom u kojem je tada radio.

-pročitajte još: Bataklan: sećanje na noćnu moru

„Odjednom su svi počeli da trče. Neka osoba koju su pogodili u nogu pokušala je da se popne uz stepenice. Onda sam video napadače kako iz kalašnjikova pucaju na ljude. Kao na filmu. Bacio sam se na pod i onda sam ostao tamo.“

Preživeo je. Nije mogao da zna da je to jedan od nekoliko napada koji su se skoro istovremeno odvijali u Parizu.

Dvadeset napadača pred sudijom

Sada se sudi dvadesetorici njih koji su na ovaj ili onaj način pomagali teroristima. Taj proces je važan za preživele. Devetorica terorista ubili su 130 ljudi u napadima na stadion Stad de Frans, na nekoliko barova i restorana, i na koncertnu dvoranu Bataklan. To je bio najkrvaviji napad u Francuskoj od Drugog svetskog rata.

Tada je napadnut i bar „La bel ekip“, na dva kilometra od bara u kojem je radio Sebastijan Duze. Iako nije bio tamo, teško mu je da ide na to mesto.

„Nekada sam radio u tom kraju, a moji prijatelji su te večeri ovde slavili rođendan“, priča on stojeći ispred lokala. „Tu je bila i Mičeli, devojka mog italijanskog prijatelja Fila. Dva meseca pre toga ju je zaprosio. Mislili smo da je preživela. Sutradan smo saznali da je poginula.“

Naspram lokala je spomen-ploča s imenima 20 žrtava napada. Duze čita imena nekoliko minuta. Onda sa suzama u očima kaže: „Bila je pravi anđeo. Zgodna, inteligentna, fina. Svima nam nedostaje.“

Proces će trajati najmanje devet meseci

Od dvadeset optuženih, samo je jedan navodno direktno učestvovao u napadu – Salah Abdeslam razvozio je teroriste na mesta napada i pomagao im pre toga da proizvedu eksploziv. Ostali su optuženi za logističku podršku. Šestoro njih je u bekstvu, pa će im biti suđeno u odsustvu. Istražni organi pretpostavljaju da su u međuvremenu poginuli na ratištima u Siriji i Iraku. Preko 1.800 tužilaca i 300 advokata uzimaju učešća u ovom mamutskom procesu.

Jedan od građana koji tuži teroriste je Tjeri, on ne želi da oda svoje prezime. S nekoliko posetilaca koncerta rok grupe „Eagles of Death Metal“ zatvorio se u garderobu dok su teroristi ubijali svojih 90 žrtava.

„Kada je došla policija, izveli su nas kroz glavni ulaz. Kada sam pogledao dole, u pušačkom ćošku video sam nekoliko mrtvih“, kaže pedesetšestogodišnjak pokazujući ugao ispred koncertne dvorane.

Tjeri se nada oštrim kaznama

Tjeri radi u turističkoj agenciji. Otkako je preživeo misli da je rođen pod srećnom zvezdom. Ipak, iza njegovog nasmejanog lica kriju se teški ožiljci.

„Ne verujem da će ta rana ikada zarasti“, kaže on. „Čim se susretnem s nekim problemom u svakodnevici, trauma se vrati. A spavam veoma loše, stalno se budim. Svake noći sanjam da se s oružjem u ruci borim protiv terorista, kako bih zaštitio druge ljude“.

Tjeri ne veruje da će proces to promeniti. „Ipak, za mene je važno da tamo svedočim, između ostalog i zato što se sudski proces snima za arhive i za buduće generacije. Ali ne očekujem ništa spektakularno. Optuženi neće plakati ili izvinjavati se. Oni će prosto da plate za to što su uradili. Nadam se da će dobiti maksimalne kazne.“

Proces je za preživele važna etapa

Psihoterapeutkinja Delfin Morali kaže da nisu svi pogođeni u stanju da ne gaje velika očekivanja. Ona radi u Centru za psihičke traume pri Institutu za proučavanje žrtava u Parizu. Posle napada je tu formirano krizno odeljenje za pomoć žrtvama terorističkog napada. Do danas tu dolazi dvadesetoro ljudi koji su preživeli napad.

„Neki od naših pacijenata do danas ne uspevaju da vode normalan život. Još uvek imaju simptome kao što je ekstremni oprez i nesanica“, kaže Morali i dodaje da neki od njih previše očekuju od sudskog procesa.

„Suđenje je važna etapa – upravo jer nanesena šteta biva priznata i jer krivci bivaju kažnjeni“, objašnjava ona. „Ali to nije dovoljno da se prevaziđe trauma. Naposletku, mnogi se generalno više ne osećaju bezbedno, jer se od tada desilo više terorističkih napada. Osim toga, najveći broj tadašnjih terorista je mrtav, ne mogu ih pozvati na odgovornost. To frustrira.“

Od 2015.je u terorističkim napadima u Francuskoj ubijeno još 250 ljudi.

Strah da će proces razočarati

Matju Modvi se plaši da bi presuda mogla doneti razočarenje. Njegov četrdesetjednogodišnji brat Sedrik ubijen je u Bataklanu. Otada ga ne napušta osećanje da njegovom životu nedostaje važan deo.

„Još uvek uzimam antidepresive. Ne prođe ni jedan dan da ne pomislim na njega“, kaže on. On smatra da bratu duguje da bude strana u procesu. „Nadam se da ćemo makar dobiti nekoliko odgovora na sva ta otvorena pitanja. Mada pokušavam da ne gajim lažnu nadu. Optuženi se neće izviniti i zamoliti da im oproste. Oni su zarobljeni u svom fanatizmu, čak i ne priznaju naš pravosudni sistem.“

Šanker Doze će radije pretiti proces sa distance. „Nešto mi kaže da ne treba da učestvujem i da mi to neće pomoći. Dovoljno je drugih koji su tu, da bi se zadovoljila pravda“.

Te kobne večeri Doze je hteo da ide na koncert u Bataklan. „Hteo sam na koncert. Ali ni ja ni moja tadašnja devojka, koja je takođe radila u jednom kafiću, nismo mogli da dobijemo slobodno veče“.

Dok gleda na spomen-ploču obuzima ga strepnja: „Upravo mi je postalo jasno da je moje ime moglo biti ovde. To boli“.

Doze se uskoro seli iz Pariza. Hoće da okrene leđa gradu i bolnim sećanjima.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu