Bataklan: sećanje na noćnu moru
13. novembar 2020.
Ljubav prema muzici je za Serža Maestrakisa 13. novembra 2015. u pariskoj koncertnoj dvorani „Bataklan“ mogla da bude fatalna. Ali, muzika mu je u vremenu nakon napada i spasila život.
Neposredno pre napada 66-godišnji muzičar počeo je da piše pesme. Od tada sa svojim bendom redovno vežba u studiju u predgrađu Sent Uan, severno od Pariza.
Kao i nedavno, kada je jedno prepodne pevao pesmu „Bataklan“, koja govori o tome kako njegov sin dugo nije mogao da zaspi veče nakon napada.
„Osećao sam se kao meta"
„Muzika mi je pomogla da prođem kroz najgori period mog života. Bio sam prestravljen nakon napada. Plašio sam se da izađem iz kuće, da vozim bicikl po gradu. Osećao sam se kao meta“, kaže 66-godišnjak za DW.
- pročitajte još: Hronologija islamističkih napada
„Muzika je bila moj put da izrazim osećanja i ono što sam doživeo. Kada prođeš kroz tako nešto, pomisliš da si za pet minuta izbegao smrt. Život se tada zaustavi. A onda opet krene i pomisliš - sada moram da živim punim plućima!“
Prevladavanja traume uz štafelaj, paletu...
Te novembarske noći 2015. godine teroristi su u napadima i samoubilačkim bombaškim napadima u Parizu ubili 130 ljudi. Devedeset žrtava ubijeno je u „Bataklanu" na koncertu rok benda „Eagles of Death Metal“.
Od 2015. do danas džihadisti su u napadima u Francuskoj ubili više od 250 ljudi, a hiljade preživelih nose trajne fizičke i psihičke ožiljke.
Muzika nije jedini način na koji Serž pokušava da prebrodi traumu koju je preživeo. Serž pešači osam kilometara do predgrađa Kolomb, zapadno od Sent Uana, gde ima mali atelje. U malom stanu u soliteru stoji štafelaj, boje, drvena paleta a na zidovima su okačena ulja na platnu.
„Slikanje me zaokuplja i odvraća misli od onog što me okružuje“, kaže. „Ponekad slikam po ceo dan, i onda, u jednom trenutku shvatim da je napolju već mrak. Dok slikaš prolazi vreme, i to pomaže - jer vreme leči sve. Malo po malo košmar kroz koji prolaziš nestaje.“
Motivi koje Serž najčešće slika promenili su se nakon napada - od životnih scena u pejzaže. „Počeo sam da slikam trenutke zbog kojih vredi živeti. Hteo sam u potpunosti da pobegnem od onog što sam prošao.“
Samo se jedna slika razlikuje; slika koju je naslikao odmah nakon napada. Na njoj se vidi francuska zastava sa crvenom bojom koja curi niz sliku - kao da Francuska krvari.
„Dnevnik preživelog iz Bataklana“
Serž je uspeo da na sporedni izlaz pobegne iz „Bataklana“, odmah nakon što su ispaljeni prvi pucnji. Ali, nekima to nije pošlo za rukom, kao Kristofu Nodenu. Dok su trojica naoružanih napadača držala stotine ljudi kao taoce, on je morao da se skriva u jednoj ostavi u kojoj se natiskalo dvadesetak ljudi.
Kako bi prebrodio traumu upravo je objavio knjigu „Dnevnik preživelog iz Bataklana“. U njoj opisuje kako je u prvoj godini nakon napada mnogo izlazio, upoznavao ljude. Ali, kod kuće bi se na njega sručila stvarnost. U drugoj fazi Kristof je uspeo da se odmakne od onog što se dogodilo. I na kraju, u trećoj godini nakon napada manje ga je okupiralo ono što se dogodilo u „Bataklanu“, najviše zbog toga što je upoznao svoju novu devojku Leticiju.
„Zaista mi je mnogo pomoglo da pišem umesto da samo mislim o onom što mi se dogodilo“, rekao je on za DW. „I bilo je dobro da prođem ponovo kroz sve to i napišem knjigu.“
Jači simptomi
Nodenovi postraumatski simptomi - glavobolja i nesanica - počeli su da prolaze. Ali, ponovo se javljaju sa svakim novim napadom. Kao i nedavno kada je u jednom pariskom predgrađu profesoru Samuelu Patiju jedan islamista odrubio glavu zbog toga što je učenicima pokazao karikature proroka Muhameda. Karikature je 2015. objavio satirični magazin Šarli Ebdo, koji je takođe u januaru 2015. bio meta islamističkog napada, u kojem je ubijeno 12 ljudi. Sudski proces mogućim pomagačima je u toku, dok je same napadače policija ubila kratko nakon napada.
- pročitajte još: Šarli ebdo – suđenje koje dotiče francusku dušu
Noden se na neki način identifikuje sa Patijem, s obzirom na to da je i sam profesor istorije i otprilike istih godina.
„Ono što me ne ubije to me ojača“
Loran Tigran Tovmasian kaže da postraumatski stres zna da potraje. Ali, muzika i pisanje mogu da pomognu. On je psihoterapeut iz Pariza i glavni lekar na Odeljenju za psihotraumu u Centru za mentalne bolesti „Chapelle aux Champs“ pri Univerzitetu UCL u glavnom gradu Belgije Briselu.
On je lečio pojedine preživele nakon napada u novembru 2015.
- pročitajte još: Crnogorska veza s Parizom?
„Pisanje pomaže ljudima da ponovo prođu kroz ono što su doživeli. Pomaže im da stvore neophodnu distancu kako ih to više ne bi opsedalo", rekao je za DW. „A slikanje i muzika ih ponovo povezuje sa njihovom kreativnošću. To je važno, s obzirom na to da trauma utiče na ljudsku kreativnost, projekte za budućnosti i snove.“
„Ne možeš to jednostavno izbrisati iz sećanja“
Pa ipak, malo je verovatno da će preživeli u potpunosti da zaborave to što im se desilo, dodaje. „Ne možeš to jednostavno izbrisati iz sećanja. Jedini način da napreduješ je da to prihvatiš i uključiš u svoj život. Tada ćeš možda u jednom trenutku moći da kažeš - „ono što me ne ubije to me ojača'.“
Serž će nastaviti da se bavi pevanjem i slikanjem - ali ne samo zbog toga što to leči njegove rane.
„Radikalni islamisti bi želeli da vide društvo u kojem ne možete da crtate, pravite muziku ili pevate“, kaže. „Oni veruju da samo Prorok ima pravo na to. Ovo je moj način da kažem: ne, ja postojim, ja sam živ i želim da u svojoj zemlji nastavim da radim ono što mogu da radim.“