Raspevano Kraljevo

Klizimo auto-putem, prolazimo Aleksinac, potom izlazimo na „Moravski koridor“ koji još ne postoji na satelitskim mapama pošto nije završen. Kod Vrnjačke Banje magla pritiska krajolik. Prestaje auto-put i navigaciona spikerka je zadovoljna, najzad na ekranu više ne lebdimo iznad livada, već se vozimo starim putem prema Kraljevu. Stižemo u varoš po sve gušćem mraku – mada je tek oko pet. Prelazimo most i nalazimo se usred grada.

Sećam se da smo jednom ovuda prošli kada smo namerili na Zlatibor, preko Čačka i Užica. Ovaj put skrećemo u samo gradsko jezgro. Uz nešto muke pronalazimo neobeleženi parking hotela Turist. Posle formalnosti na recepciji, osvežimo se u sobi i silazimo na susret sa domaćinom, poznatim kraljevačkim književnikom Dejanom Aleksićem.

„Povelja" – adresa dobrih knjiga

Dejan nas sprovodi do Narodne biblioteke Stefan Prvovenčani, gde je zakazano čitanje trojice autora iz ovogodišnje produkcije „Povelje“. Prijatno veče u biblioteci neću naširoko opisivati. Tamo sam sreo zaista dobre drugare i vrhunske književnike, Vladimira Martinovskog iz Skoplja i Živorada Nedeljkovića, čoveka čija mi je poezija jednako bliska kao i njegov miran, nepretenciozan način komunikacije. Neko ko je napisao ove stihove, moj je drug, mada u životu nismo imali puno vremena da se pajtamo:

Ali istrajan budi i piši: kada bih, ako bih,
Jer čežnjom i zebnjom je opervažena poezija,
Vrlina što na trgu i u beskraju povlači granicu.

Ponovo se družim i sa kruševačkim pesnikom Milanom Vučićevićem, kojeg sam upoznao na Sajmu knjiga u Beogradu. Retki su ovakvi susreti u kojima je sve kako valja, zato moramo čuvati sećanje na njih kao pravu dragocenost. Posle književne večeri idemo u principijelno saborno mesto srpskih pesnika – u kafanu. Najpre pokušavano u poznatom restoranu „Kralj“, ali tamo petkom nema mesta. Međutim, gazda ove kafane poseduje još jednu, koja je na desetak minuta hoda i zove se „Ženeva“.

Šetajući Kraljevom nailazimo i na Sabornu crkvu, koja 2024. navršava tačno 200 godina. S obzirom na ovu starost dobro se drži. Novac za njenu gradnju u Karanovcu – tako se Kraljevo tada zvalo – obezbedio je knez Miloš. Kaže se da je on zanoćio u varoši u crkvi od drveta, te da je sanjao da se moli u velikoj crkvi. Obećao je Bogu da će zaista izgraditi crkvu, ako uz nebesku pomoć oslobodi Srbiju. Miloš je angažovao tada najbolje neimare – Janja Mihailović i Nikola Đorđević ostaviće svoj graditeljski trag i u Beogradu – Konak kneginje Ljubice ili topčiderski Konak kneza Miloša svedoče o tome.

Mada ime kafane u koju ulazimo – Ženeva – obećava ponešto uštogljenosti, nije tako. Tradicionalna dobra srpska kuhinja, opuštena atmosfera. Za stolom su i žene pesnika Verica i Glorija, što druženje čini šarmantnijim i pristojnijim. Počinjemo da se upoznajemo sa kraljevačkim osobenostima. Jedna od njih je čitav niz zanimljivih rakija. Izabrao sam „Gružansku nit“ i nisam pogrešio. Destilerija iz Guberevca, sela na reci Gruži, negde između Kraljeva i Kragujevca, zna šta radi. Meni je jedini kriterijum bilo to što me ime rakije podsetilo na poznatu pesmu: Lepe li su, nano, Gružanke devojke, devojke iz Gruže lepe su k'o ruže.

Setim se i genijalnog Kragujevčanina Dragiše Nedovića, koji je pored ove pesme stvorio i meni jednu od najdražih sevdalinki: „Stani, stani Ibar vodo“, ali i mnoge pesme koje se u Srbiji, Bosni i Dalmaciji pevaju kao narodne. Nazdravim društvu za stolom i Dragišinom duhu koji živi u pesmama, pustim da me ukus šljive uz mrvicu karamele raskravi. Na sto stiže čudo od đakonija.

Vredno je zapamtiti da sam u „Ženevi“ prvi put video loptaste Karađorđeve šnicle.

Petak naveče je u Kraljevu očito vreme za veselje. U „Ženevi“ bend svira narodnjake, ali muzika dopire i sa još nekoliko usputnih adresa, na putu do hotela. Veselo je i u samom hotelskom restoranu. Ovaj se grad vikendom zabavlja na oprobani, domaći način. Iz ovih krajeva su Lepa Lukić, Novica Negovanović i Tozovac.

Jutro sa tri Aleksića

Jutro u Kraljevu počelo je druženjem sa Dejanom u redakciji „Povelje“. Časopis je jedan od najuglednijih na srpskom jezičkom području, premašio je 50 godina trajanja, što je u ovdašnjim okolnostima začuđujuća starosna dob u domenu kulture. Osim toga, redakcija se nalazi u kući koja je stara možda i preko 180 godina. Ovo „možda“ je neophodno, jer nema tapije koja bi utvrdila tačnu starost građevine. Naspram susednih zgrada ona je tek kućerak, ali je najstarija stambena građevina u Kraljevu, autentične, folklorne arhitekture balkanskog stila. Za razliku od Gospodar Vasinog konaka, koji je veći i na vidnijem mestu, Adžića kuću je lako pronaći samo ako znate gde je. Generacijama su vlasnici kuće bili Novakovići, koji su je i podigli, a onda su je prodali.

Na tabli pred ulazom postoji natpis na slovenačkom. Dejan nam napominje da su pored više od dve hiljade Kraljevčana u Drugom svetskom ratu nemački okupatori streljali i nekoliko desetina slovenačkih izbeglica. Veza Kraljeva i Maribora vidna je ne samo na tabli već i na vinovoj lozi koja se uspuzala krovnim gredama – to je poklon Slovenaca koji daje krupne, plave grozdove u Kraljevu.

 Dejan nam objašnjava da je u socijalističko doba tu bila smeštena Kulturno-prosvetna zajednica, a da se redakcija Povelje u nju uselila u ovom milenijumu, posle demokratskih promena, kada je za „Povelju“ bio nadležan pesnik Dragan Hamović. Dejan nam je pored niza lepih izdanja „Povelje“ poklonio i po flašu „Gružanske niti“, koju proizvodi destilerija Aleksić.

Vlasnik nije Dejanov rođak, ali je jedan od tri Aleksića po kojem ćemo pamtiti ovaj dan. Pored Dejana koji piše za sladokusce, te vlasnika destilerije, koji nam poklanja tečnu poeziju, tu je i čovek po kojem se zove Adžića kuća, kupio ju je 1922. Zvao se Mihailo Hadži Aleksić.

Na Ibar

Hodamo Kraljevom i divimo se netipičnom, skladnom odnosu Trga srpskih ratnika i ulica koje se seku pod pravim uglom. Spomenik srpskim ratnicima palim u ratovima od 1912. do 1918. godine delo je  ruskog arhitekte Romana Verhovskog i od 1932. je simbol grada. Zanimljivo je da je godinu dana ranije isti arhitekta podigao skoro identičan Spomenik srpskim braniteljima Beograda na beogradskom Novom groblju.

Po ovom prostranom trgu te izrazito urbanoj matrici još od 1832. Kraljevo se razlikuje od većine gradova u Srbiji. Ali je po nečemu jako sličan ostalim srpskim varošima.

Nabasali smo na trubače koji prate venčanje. Dan se nastavlja isto onako radosno, kako je i prethodna noć završena. Pešačka zona je prostrana i cela varoš odaje utisak mnogo većeg grada, mada je stanovnika po poslednjem popisu šezdesetak hiljada. Hodamo polako pešačkom ulicom Miloša Velikog. U ovakvim trenucima, u prvom susretu sa gradom, gotovo redovno pokušavam da zamislim kakav bi bio moj život na tom mestu. Ono što mi svojom energijom poručuje Kraljevo – i to bi bio dobar život.

Muzička škola i pozorište svedoče o tome da nije književnost jedina umetnost koja se ovde neguje. Izbijamo na obalu Ibra. Vidimo bazen i šetalište pored reke između dva mosta.

Siđemo niz stepenice do obale i u prolazu radoznalo zavirujemo u kante ribolovaca koji pecaju u brzoj rečnoj vodi. Ibar je ovde moćna reka. Vlatko, koji je već dolazio u Kraljevo, kaže da su leti baštice splavova pune, a da se ljudi u reci zaista kupaju.

Vraćamo se gore, u grad. Pomislim da ću se ovamo svakako jednom vratiti, u kasno proleće, da vidim olistale drvorede i reku u kojoj se ogleda parče neba.

Tu gde beše Rudo Polje

U parku iznad Ibra zaustavljam se pred jednim od spomenika. Na njemu čitam da poprsje predstavlja junaka koji se zove Jovan Kursula. Odrastao je u ovom kraju, a 1813. zadobio je smrtonosne rane u ustaničkom šancu u Deligradu. Pesme vele da je bio veliki megdandžija.

Pozdravljam u sebi Jovana, pa se pridružim ostalima koji već zamiču ka kraljevačkoj pijaci, da kupe suvenire – kajmak i čvarke. Onda još jednom krenemo centrom, da pozdravimo sve one zgrade kojima nismo posvetili dovoljno pažnje – zgradu Muzeja iz 1873, kuću porodice Novaković iz 1928, kafanu Pariz i bivši Hotel Jugoslaviju.

Razmišljam o tome da su kroz lokalnu košarkašku školi prošla imena poput Divca ili Ljubodraga Simonovića Ducija – nekada najboljeg igrača sveta, a danas doktora filozofije i žestokog kritičara kapitalizma. Poznajem pisca i akademika Gorana Petrovića, čoveka izuzetno odnegovane rečenice, koji je takođe ove gore list. Mogao bih da navedem još niz imena povezanih sa ovom varoši koja su od značaja za svet koji nas okružuje i jezik kroz koji stvaramo i razumevamo taj svet.

Kraljevo se nekada zvalo Rudo Polje. Turski osvajači su to preveli: Karan Ovasi. A domaći živalj čuo kao Karanovac. To ime je zadržano sve do krunisanja Milana Obrenovića u Žiči 1882. Varoš je potom dobila pomalo svečano ime – Kraljevo. Doduše, postojalo je kratko razdoblje između 1949. i 1955. u kojem je po Aleksandru Rankoviću grad nosio ime Rankovićevo. Ono svedoči o izgradnji pa razgradnji lokalnog kulta ličnosti.

Razvedrilo se. Hvata se prvi sumrak. Ističe mojih 24 sata u Kraljevu. U torbici mi je nova pesnička zbirka Dejana Aleksića „Odavde se vidi“. U pesmi „Autoportret sa sopstvenom senkom“ pronalazim i ovo decembarsko predvečerje u pesnikovom gradu:

Jedina moja senko, pružena preko

Šetališta, s glavom na pragu

Zatvorene radnje za opravku satova,

Imam toliko toga da ti ispričam,

Ali veče lagano dolazi

I vreme je da legneš u mene.

Ostaje da se napomene da je u grbu grada Kraljeva upisano sedam kruna kojima su u Žiči krunisani srpski kraljevi, počev od Stefana Prvovenčanog. Odlazimo iz varoši prema manastiru. Ali Žiča je posebna priča.