Sveti Sava Moravac i devojački san

Slušao sam katkad priče o Grdelici, naročito od Leskovčana koji su poreklom iz te varoši. Ali sve do danas, Grdelica je za mene bila tek usputni znak koji najavljuje lepote Grdeličke klisure. Ovaj put nećemo produžiti prema Vranju, Skoplju, Solunu. Skrećemo na kružnom toku levo i putem koji je ovenčan drvoredom ulazimo u varoš.

Iza mosta preko Južne Morave pod prvim obroncima klisure, smestio se gradić. Šetnja kroz varoš možda poslednjeg blagog dana u godini vodi nas najpre duž Ulice 29. novembra.

Naziv ulice sa lepim drvoredom nadživeo je SFRJ i glavni jugoslovenski praznik – Dan republike, dvadeset i deveti novembar. Nekoliko decenija nakon upokojenja bivše države, u sveopštoj grozničavosti preimenovanja ulica, Grdelica pokazuje simpatičnu ravnodušnost spram takvih trendova.

Korunovića crkva

Popodnevno sunce miluje okolne šume koje su neprimereno zelene za ovo doba godine. Tek izlazimo iz miholjskog leta. Na levoj strani vidim prostrano travnato dvorište i u njegovom dnu, na početku kosine, skladne obrise Crkve Svetog Jovana Krstitelja. Podignuta je 1940. u poznom srpsko-vizantijskom stilu. Arhitekta Momir Korunović je za vreme jugoslovenske kraljevine bio jedan od vodećih zastupnika te škole. Na tom mestu se početkom 15. veka nalazila crkva posvećena Bogorodici. Nju je podigao despot Stefan Lazarević, a srušena je u turskim osvajanjima.

Nova crkva je zaista lep primer tadašnje težnje da se pronađe nacionalni graditeljski rukopis. Istorijske knjige kažu da je prvu pozamašnu sumu za gradnju izdvojio Jovan L. Lazarević, a na tabli desno od ulaza ime je ktitora koji je verovatno potpomogao doterivanje u ovom milenijumu.

Jedini sam čovek koji ovog popodneva ulazi u Korunovićevu crkvu, i na kojeg iza ograde laje sveštenikov pas. Vraćam se na ulicu. Osećam poglede meštana. U velikim gradovima ljudi posećuju atrakcije. U manjim gradovima posetioci su atrakcije.

Rođena bibliotekarka

Kroz varoš nas vodi bibliotekarka Svetlana Veličkovski zvana Ceca. Odmah pored crkve je biblioteka, vremešna zgrada pred kojom već stoje drva za ogrev. Krov katkad prokišnjava, knjige udišu vlagu. Ceca je verovatno jedina bibliotekarka u Srbiji koja je rođena u biblioteci. Sadašnja zgrada biblioteke bila je šezdesetih porodilište.

Dom zdravlja je u komšiluku, obdanište na raskršću, dalje prema centru Osnovna škola Desanka Maksimović. Nemam ništa protiv stare dobre Dese. Ipak je dozvoljeno upitati se, ne bi li bilo pravednije da je škola nazvana prema prvom učitelju prve srpske grdeličke škole, koju je Stambol odobrio 1854? Učitelj se zvao Vasiljko Milosavljević, a svi su ga zvali Pisar. Škola je u prvo vreme radila u turskoj stražarskoj kuli u naselju Dedina Bara.

Dobro, nisam ja ovde da ispravljam krive Morave.

Dom kulture je na fasadi ukrašen rukom najpoznatijeg živog Grdeličana – on se pre sedam decenija rodio kao Nebojša Stojković u Pirotu, a slavu je stekao pod slikarskim imenom Joškin Šiljan. Volim Šiljanov kolorit, a posebno mi je vredna hvale činjenica da je izabrao Grdelicu kao svoj slikarski zavičaj.

Kad filmadžije zaborave rekvizit

Srednjoškolski centar iza osnovne škole uglavnom forsira praktične pozive – ovde ljudi znaju sa drvetom, a i trgovina je još donekle živa. Za razliku od nekadašnjeg giganta tekstilne industrije TIG-a. To je skraćenica za Tekstilnu industriju Grdelica. Kao i po celom jugu, smrt tekstilne industrije koja je svojedobno zapošljavala 1.300 duša, bio je koban udarac za varoš. To se vidi sve do danas – ulicom Radničkom koja je sva od stare kocke, mora se naići na ugašeni dimnjak i ogromne oronule zgrade.

Na jednom zidu u ulici stoji tabla „Ćevapi kod Bure“. Ceca nam objašnjava da ju je tu okačila filmska ekipa koja je snimala scene o starom Leskovcu.

Šetnja se završava na ušću Kozaračke reke u Južnu Moravu.

Dočekao me je živopisan prizor – zaboravljenu fotelja ispod drveta na Ušću.

Vraćamo se ka centru. Prolazimo pored spomenika palim borcima u Drugom svetskom ratu, ispred kojeg se vrzmaju tri psa, a dvojica pripitih građana starije dobi sede na klupi. Jedan vodi glasne monologe, a drugi se, naslonjen na štap, smejulji i pomalo snebiva.

Grdeličke mehane

U varoši postoji niz kafana. Neke od njih već svojim imenom prizivaju dašak velikog sveta - Kod Čarlija ili Merlin su primeri za to. Drugi pak nazovu kafanu „Derven-Dile“. Za neupućene – Derven je tursko ime Grdelice i znači „tesnac, klisura“. A Dile je valjda gazda, i to u nominativu, da se ne dovedu u zabludu retki namernici sa severa koji bi možda očekivali gazdaricu, a ne gazdu kada pročitaju marketinšku tablu na kafani: „Aj na pivo kod Dile“.

Velika gustina kafana po glavi stanovnika – u Grdelici živi jedva nešto više od 2.000 ljudi – ovde ima tradiciju. Još je putopisac Milojko Veselinović 1872. zabeležio da mesto ima preko 20 mehana, odnosno hanova, a među njima Džan-Stamenin han poznat po pesmi „More, vrćaj konja, Abdul Ćerim-ago".

Najpoznatiji Grdeličanin posle oslobođenja od Turaka 1878., bio je, naravno, po zanimanju mehandžija, Aranđel Marinković. Posedovao je krčmu na Solunskom drumu kraj Grdelice. Pošto je bio i vođa bune protiv osmanske vlasti, postao je brzo i poslanik u skupštini Kraljevine Srbije. Kažu da je bio toliko ugledan da ga je jednom u Grdelici posetio kralj Milan Obrenović. A mesna legenda veli da su kralju Milanu podanici od novootvorene železničke stanice do kuće gazda Aranđela, gde je konačio, prostirali ćilime. Zamišljam tu scenu. Više mi se dopada od današnjih dosadnih crvenih tepiha širom sveta.

Grdelica je dugo bila jedino železničko stajalište u kraju, pa su svi, od crnotravskih dunđera do seoskih gazda, silazili dole da čekaju voz. A dok se čeka, popije se koja i ponešto pojede. Tako se uz prugu održao broj kafana.

Sveti Sava i Devojački san

Kad smo već kod kafana, ovamo dolazimo sa predumišljajem. Po Cecinoj preporuci, svratićemo do čuvene kafane Sveti Sava. Mimo pročelja, nad kojim stoji razbijena neonska tabla sa nazivom, Ceca nas vodi na sporedni ulaz. Bela metalna vrata bez oznaka – ovo je očito ulaz za upućene. Prostorija sa peći na drva obećava. Nema našminkanosti, konzervisan prošlovekovni šarm 

Gazda Miodrag Đikić Mića je Vlasotinčanin na više nego dvodecenijskom privremenom radu u Grdelici. Zapravo je iz sela Boljara. Ali je grdelička gastronomska institucija.

Mića se drži proverenih vrednosti. Ako ćemo da teramo mak na konac kafana se zove – Moravac dva, pošto je prvi Moravac u Vlasotincu. Ali samoposluga koja tu beše pre kafane nosila je ime Svetog Save. Moć navike u manjim sredinama je svakako posebna sila. Ljudi nisu odustali od svog imena pa je gazda kafanu diplomatski krstio: Sveti Sava – Moravac dva.

U kuhinji ima ženu čarobnih ruku – Bojanu Stojković Boki.Ona redom na sto iznosi predjela: salatu trljanicu, veliki raščetvoreni paradajz, vruće lepinje i naravno opako ljute papričice.

To je tek uvod u ono što sledi. Uz domaću šljivovicu stižu džigerica u maramici – ovde se kaže u skrami – crevca na žaru, uštipci – ne od testa već uštinuti od mlevenog mesa. Kruna gurmanskog doživljaja u krčmi Svetog Save jeste Karađorđeva šnicla koju su kreatori menija, očito aludirajući na njen falusoidni oblik i dimenzije, nazvali Devojački san. Kod Miće nema vremena za filozofiranje o odnosu svetosavlja, erotike i kafanske hrane. Gazda već priča kako je pre nekoliko godina ovde ugostio Gorana Bregovića i njegov Orkestar za svadbe i sahrane. Kaže, ogladneli su na putu za Ohrid. Jedan od muzičara, Birča frulaš, rođen je i stasao u Grdelici. Pa je Bregu I kolege, među kojima ima Nišlija i Vranjanaca poveo pravo Mići. Ostali su tu da se goste nekoliko sati, baš kao i mi.

Izlazimo u grdeličku noć koja je još mlada. Hrana i autentični provincijski minimalizam enterijera, gostoljubivost domaćina, skoro da nemaju premca u Srbiji. Kako da bude drugačije kada je sinonim juga – Leskovac – za Grdelicu na severu, celih 17 kilometara.

Odlazak iz Grada Jelice

Setim se da je Grdelica ime koje je nastalo erozijom slova u istorijskom nazivu za utvrđeno naselje na brdu Kale – Grad Jelica. I da nema nikakve veze sa nečim grdnim, kako čovek pomisli na prvu. A Grdelička klisura se nekada zvala Prosečenica – tu je južnomoravska voda sebi prosekla put na sever.

Da mi je još da sam čuo Stamenin glas, ono nadahnuto grlo zbog kojeg je davno nesrećni Abdul Ćerim-aga zalazio u ovdašnji Oraovački han, gde ga pogubiše Sava Dedobarac i njegovi momci. Po tom događaju je nastala pesma koja se evo više od dva veka peva odavde do Vranja.

Treći čin u Koštani Bore Stankovića uvodi tu grdeličku pesmu kroz Tomina usta, kada on Koštani veli: „U moju kuću kada se ulazilo, pevala se pesma:

 – „More, vrćaj konja, Abdul-Ćerim ago,
tugo, vrćaj konja, pišman će da bidneš."
– „More, ne vrćam ga, džanum, mlad Stameno,
tugo, ne vrćam ga, da znam da poginem!"

A i Dedobarac, koji smrsi agi konce, izgubi glavu zajedno sa svim svojim momcima u Prvom srpskom ustanku, kada tursko đule sa brda Kale udari u dedobarski han iznad Grdelice, gde je bilo dosta baruta, i sve odlete u nebo. Stalni most na Južnoj Moravi potom su krasile ustaničke glave.

Istorija je klanica. Ali za njenim krvavim tragom ostaju tužnolepe pesme. Biće prilike, na ovakva mesta se čovek vraća, obećavam sebi. Pre ili kasnije, otpevaće neko i meni tu pesmu u jednoj grdeličkoj mehani, dok se u ćošku razgoreva kube.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.