Onaj ko je u nedelju uveče pažljivo slušao, iz zgrade Evropske komisije u Briselu mogao je da čuje razdragani smeh. Jasno je da važeći mađarski referendum ne bi imao veliki uticaj na tok evropske politike prema izbeglicama, ali je Viktor Orban od sopstvenog naroda u najmanju ruku „dobio po nosu" – a nije od evropskih institucija. Čak ni u samoj Mađarskoj, Orbanova taktika zastrašivanja više nema većinu na biralištima.
Cilj je u stvari bio jasan: Mađarska je svima u Evropi još jednom trebalo da stavi do znanja da ona ne želi da prihvati izbeglice, čak i ako je prema važećoj zakonskoj regulativi reč o samo 2.300 osoba. Svima u EU trebalo je potvrditi: ministri su rekli svoje mišljenje, Orban svoje – i sada je o tome trebalo da se izjasni i sam narod. Samo, većina za to nije imala volje. Od 45 odsto birača koji su izašli na referendum, većina je bila na Orbanovoj strani. Ipak, planirani bunt protiv Evropske unije nije mu pošao za rukom, jer je referendum nevažeći.
Otupeo na parole?
Šta smo u stvari naučili od ovog referenduma? Bez obzira na to da li je referendum važeći ili nije, u praksi se potvrdilo samo ono što već odavno iz ispitivanja javnog mnjenja znamo (većina Mađara ne želi da prihvati izbeglice, prim.aut). Ali referendum je još jednom pokazao i to da je Viktor Orban spreman da nervira svoje evropske kolege sve dok kod kuće ne postigne uspeh. Međutim, izgleda da je sada i tome došao kraj. Referendum je koštao 40 miliona evra. Orban je praktično oblepio Mađarsku pozivima na birališta. Ipak, na referendum nije izašao dovoljan broj ljudi. Većini Mađara u međuvremenu je dosta večnog Orbanovog dizanja prašine.
Čitav referendum u stvari je bio čisto bacanje para sa ciljem da se Briselu još jednom naruga i to na simboličan način. Orbanovo bezvredno glasanje pokazalo je međutim da njegova taktika pobune na primitivan način polako doživljava kraj. Kako bi produžio dejstvo svog populističkog koktela, Orban neprestano mora da podstiče iracionalni strah o kraju Zapada. Drugim rečima: on mora da povećava dozu kako bi postigao željeni efekat. Biračima je doza bila suviše mala: većina je očigledno otupela na stalne parole svog premijera i u nedelju je radije ostala kod kuće.
Svo zlo dolazi iz Brisela
Možda je to zbog toga što Mađarska, za razliku od Velike Britanije, smatra da je članstvo u EU dobra stvar – u najmanju ruku zbog milijardi evra koje dobija iz Brisela. Zbog toga Orban ima dva lica. Na samitu Evropske unije u slovačkoj Bratislavi polovinom septembra, iza kulisa je sarađivao sa svojim evropskim kolegama. Čak je sastavio i sopstveni koncept „fleksibilna solidarnost u izbegličkoj politici". Međutim, nije prošao bez kritika i na kraju je ipak rekao da je sastanak bio – bezuspešan.
Problem je u tome što on s jedne strane sarađuje sa šefovima država i vlada EU, a iza kulisa ih ogovara. Mađarski premijer je do perfekcije doveo poznati mehanizam: svo zlo dolazi iz Brisela (ili Berlina), a sve dobro iz sopstvene zemlje. Taj sistem za samoodržanje očigledno funkcioniše sve dotle dok uspeva da se provuče kroz EU. Od referenduma u Velikoj Britaniji, jasno da takva vrsta odnosa sa Evropom vodi direktno u ponor. Malo saradnje na samitu sa EU, pa onda referenduma protiv odluka EU – to sigurno ne vodi ka cilju. Krajnje je vreme da to shvati i Viktor Orban. Propali referendum budi nadu da je do tog saznanja došla i većina mađarskih birača. Za dobrobit Evropske unije.