Kad hor peče šljivovicu

Za mnoge je opera nepoznati konzervativni teren na koji se najpre treba navići. Potrebno je vreme da se prihvati, recimo, da operski pevač na samrti peva dugo. Često je opera jednostavno predivna. Izvedba i sadržaj savremeni, muzika, solisti pa i hor znaju da opiju toliko da iščezne siva svakodnevnica. Ali malo ljudi zna da se u operi, to jest u operskom horu, uvek krije međunarodni ansambl, da se tamo odvija migracija prvog reda.

Dame se zovu se Vesela, Borjana ili Vilislava, gospoda Nasko, Vesko i Đuri. Tu, su, razume se, i brojni Kimovi. Dolaze iz Bugarske, Makedonije, Moldavije, dolaze i iz predela koji do danas nemaju autonomiju i koje jednostavno podvodimo pod Balkan. U međuvremenu žive u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, nezamenjivi su, i pevaju u horu raznih gradskih teatara na kojima insceniram.

Da li je hor masa? Blok jednako obučenih ili maskiranih, ili su to pojedinci, individue? Kaže se da čovek može da posmatra najviše sedam ljudi odjednom. Šta se u tom trenutku dešava sa ostalih 50? Da li oni tada kopaju nos ili ćaskaju sa onima do njih?

I dalje se posle svake probe hora osećam kao da me je pregazio traktor. Tihi reski ton mi satima ostaje u uhu, baš kao i želja da više nikada ne sretnem ljude. Jer oni jesu masa koja manje-više jednovremeno stigne na probu i koristi svaku sekundu da sedne ili ćaska. Traže pauzu posle jednog i po sata i, uopšte, što se tiče sindikalne snage i sprovođenja sopstvenih interesa, možda su jedino orkestarski muzičari jači od njih.

Ne mogu da se penju uz stepenice zbog problema sa kolenima, ne dozvoljavaju pušenje zbog glasa i alergično reaguju na protivpožarnu impregnaciju zavesa. Kako god okreneš, posle ravno tri sata je kraj probe – bez obzira da li nam fale još tri takta ili cela scena. Kraj je kraj, rukovodstvo hora tu ne pravi kompromise. Hoću i ja u takav sindikat! Onda se odjednom masa giba, svi skaču i beže, kao da imaju neka hitna posla.

Ali iskreno – naučila sam da volim hor. Radujem se njima iako zaista nisam mazohista. Hor je hrpa individualaca prinuđenih da ceo život pevaju zajedno. U nekim operskim kućama većinom dolaze iz Ukrajine ili Poljske. U drugima iz Bugarske ili Češke. Kao da je prvi koji je došao dovukao celo selo.

Na prvoj probi predstavljam koncept. Od njih nema osmeha, nema reakcija, nema znakova života. Oni praktično ne dišu dok pričam – divljenja vredno ostvarenje. Naučila sam da me to ne čini nesigurnom, dišem i smejem se umesto njih. Očajno pamtim imena, ali dajem sve od sebe sledeći najbolji savet koji mi je dao moj prijatelj Uve, svojevremeno operski reditelj: Nauči njihova imena napamet. Persiram tim damama i gospodi iz hora, ali znam imena napamet: Dubrovka, Almerija, Ninoslava, Josip, Ivica, Pjotr i naravno Kim.

Brzo učim ko je došao iz kojeg sela, ko sam puni kobasice ili kod kuće, u podrumu, peče šljivovicu. Hrabro govorim srpsko-hrvatski ako ne razumeju nemački. Srpsko-hrvatski sa bugarskim ima veze taman koliko i nemački, ali i ja dolazim „odnekud", sa široko shvaćenog Balkana, i svi znamo ko je bio maršal Tito.

Uvek je tu veća grupa Korejanaca. Nikada neću shvatiti zašto razumeju moj humor iako su socijalizovani hiljadama kilometara dalje. Napravim foru, a lica troje Kima se prvo ne mrdaju. Kasnije pohvataju svaku poentu i smeju se na svaku naznaku komedije. Koreja, zemlja vicadžija!

Svaki član hora ima biografiju, individualnost i hir. Božanstveno! Ne izgledaju perfektno kao mladi glumci, jedni drugima slični: mršavi, lepi i pomalo frivolni. Ne, ovde se radi o statuama, licima, tipovima. Premali, previsoki, često predebeli. Svi su najmanje četiri puta pevali Karmen i Bal pod maskama, znaju materiju duže od mene i sada hoće da me testiraju.

Loše je ako tada nemate ideju, ali dešava se. Hor je prvi koji to primeti. Tada pomaže samo priznanje da ste bespomoćni. Posle trena prezrenja čućete najmanje tri upotrebljiva predloga iz hora. Jer i to su umetnici kao i mi ostali, samo što se nešto isprečilo između njih i svetske solo-karijere. Ponekad neki rat, ponekad druga katastrofa. Ponekad samo želja da se upozna i ostatak sveta. Bez ovih horskih pevača sa Balkana bi pokoja gradska opera u Nemačkoj mogla da stavi katanac.

Četrdeset godina biti deo jedne grupe. Nikada u prvom planu, ali pevati neprestano. Nekada 80 ljudi nosi istu svetlu periku jer kostimografkinja misli da je to genijalna ideja, a nekada čitav hor mora da peva iza paravana jer reditelj ima fobiju od mase. Čas su svi pilići, čas kamenje, ako tako hoće scenograf. Prilična sindikalna snaga je potrebna da se povremeno osvetite režiseru, scenografu i kostimografu.

Jurij mi je nedavno popravio telefon. Osim hora, svakodnevno organizuje živu trgovinu telefonima ka Moldaviji. Domaća rakija Albanke Mirjam je bila hit, a još danas pričam o kobasicama koje je Pavel sušio u svom kupatilu u Drezdenu.

Hor je više od hora. Hor je način preživljavanja – i za to imam puno razumevanje.

*Nemačka glumica, dramska rediteljka i spisateljica Adriana Altaras, 56, rođena je u Zagrebu kao ćerka jevrejskih partizana. Prvi put se na platnu pojavila kao četvorogodišnjakinja u filmu „NIkoletina Bursać". Glumu je studirala u Berlinu i Njujorku, a od devedesetih inscenira u pozorištima i operskim kućama. 2012. je objavljen njen bestseler „Titove naočare" („Titos Brille") prema kojem je snimljen i uspešan dokumentarac. Adriana Altaras živi sa porodicom u Berlinu.