Na putu ka EUtopiji

Frankfurtski aerodrom, početak osamdesetih godina. Dolazimo iz Varšave: moja mama, moja četvorogodišnja sestra, i ja. U sumrak gledam kroz prozor aerodromske zgrade. Otac je pre nekoliko meseci došao u Bilefeld kao stipendista. Ubrzo ćemo ponovo biti zajedno! „Mama", pitam uznemirenim glasom – nemam još ni osam godina – „hoće li Nemci pucati na nas?" Iako sam svestan da nas moj otac čeka, obuzima me strah.

Odakle strah? Njegovi uzroci su u onome što danas zovemo „govor mržnje" a što su u mom slučaju bili televizijski program za decu i instrumentalizovan sistem obrazovanja koje sam upijao kao dete u Narodnoj Republici Poljskoj. Istina je potisnula destruktivni uticaj političkog sistema – naposletku, u mog oca niko nije pucao! Teskobna svest o enormnoj šteti koju može da počini otrovni jezik medija i elita moći, prati me do danas.

Radost ujedinjenja

Pripadam generaciji Evropljana koji su došli na svet i rasli iza Gvozdene zavese (posle gotovo dve godine, vratili smo se iz Bilefelda u Varšavu). Ali, imao sam sreću da sam stupio u život odraslih kada je ta zavesa pala i kontinentom se proširio talas entuzijazma.

Kakva je to bila Evropa? Najpre, bila je to Evropa bez granica. Još 1989, ljudi su ginuli pokušavajući da iz takozvanog Istočnog Berlina pređu na Zapad. A ubrzo posle toga, kada sam počeo da studiram, vozio sam se auto-stopom kroz čitavu Evropu: od Slubica na nemačko-poljskoj granici pa do andaluzijske Malage na obali Sredozemnog mora. Entuzijazam slobode i osećaj da sam građanin Evrope, jedan je od mojih ključnih doživljaja. Šteta što pojam „građanin Evrope" danas zvuči kao otrcana fraza i nije ekvivalent magičnom „američkom snu".

S druge strane Evropa bez granica za mene nije bila Evropa nacionalnih država, već Evropa regiona. Na studentskim putovanjima imao sam osećaj da mogu da se zadržim na bilo kom mestu kontinenta, da tamo mogu da studiram, pa čak i stanujem. Moja domovina je konačno bila deo sveta predivnih mogućnosti.

Zar to i nije bila ideja? Ako se neko rodi na oblačnom Jitlandu ali voli sunce, da može bez prepreka da se preseli na Siciliju. Evropske elite moći su htele da se pobrinu za to da takva selidba može da se obavi jednostavno kao i da se čovek seli iz Franačke u Minsterland.

Krenimo ka EUtopiji

Za vreme jednog javnog čitanja na Međunarodnom književnom festivalu u Berlinu, govorio sam o EUtopiji. Pojam potiče iz grčkog jezika i znači „dobro mesto". EUtopija je zamišljena kao realan projekat, za razliku od utopije, dakle, „mesta kojeg nema". Odjednom je u publici ustala jedna elegantna, starija žena, i rekla: „A kako to, moliću, da funkcioniše? Političari se ne rukovode našim snovima!"

Ali zašto ne? Zar ih ne biramo upravo zbog toga?

EUtopija je prostor jednakih mogućnosti koji obuhvata čitav kontinent. Ona je mesto na kojem lokalno, istorijsko pamćenje i jake regionalne veze – sa jezikom, običajima, čak i jelom i klimom, dopunjava Evropa kojom se dobro vlada. Tako ona postaje globalni akter koji dela na političkom, ekonomskom i – dobro ili loše – i na vojnom planu. Pogledajmo istini u oči: sve češće se stiče utisak da nacionalne države uspevaju još samo da primoraju najslabije da plaćaju za greške onih koji su prejaki da bili pozvani na odgovornost. Da i ne govorimo o tome da one ne ostvaruju naše snove. Dakle, krajnje je vreme da ih bacimo u naftalin!

Kako dalje?

Moja iskustva iz dečjih dana u Bilefeldu imaju i nastavak. Kada sam, sa oskudnim znanjem nemačkog, hteo nešto da kažem, učiteljica mi je uvek dozvoljavala da se potpomognem i sa nekoliko poljskih rečenica. A onda ih je jedno od dece poljskog porekla glasno prevodilo pred razredom.

Na taj način mi je pametna nastavnica pomogla ne samo da pobedim svoj strah, već je i drugu decu naučila da dodatno znanje jezika predstavlja veliko blago i da to nije povod za stid ili podrugivanje. Moji strahovi su brzo bili zaboravljeni. Višejezičnost kao kulturna kompetencija i obnova političkog jezika – to su potporni stubovi EUtopije. Danas, naime, sve češće nacionalistički populisti određuju ton javne debate. Jednakost pred zakonom, reprezentativna demokratija, mir, participacija i pravo na slobodno kretanje (na čitavom kontinentu!), to su temelji najboljeg političkog sistema koji smo dosad izmislili. Ne dajmo ga populistima! Uputimo se putem – ka EUtopiji.

Stanislav Štrasburger, 1975, je rođen u Varšavi. Radi kao pisac i menadžer u kulturi. Živi u Berlinu, Varšavi i Bejrutu. Više kolumni iz projekta Moja Evropa pronađite ispod ovog teksta.