Izjašnjavanje o Krimu Srbiji neće teško pasti

Dojče vele: Hoće li Srbija (pre ili kasnije), morati da se odluči kakav stav ima o pripajanju Krima Rusiji, posebno zbog činjenice da se u kontekstu anektiranja, pominje primer Kosova?

Dušan Reljić: Ta odluka iz dva razloga neće posebno teško pasti Vladi u Beogradu. Prvi razlog jeste taj što se Srbija potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, takođe obavezala da svoju spoljnu politiku prilagodi stavovima koji se utvrde u Briselu. Još ranije tokom kandidature za članstvo u Uniji, Brisel je pratio glasanje Srbije u UN i više puta imao zamerke, kada je Beograd pokazao više razumevanja za stavove Pekinga i Moskve, nego za zajednički stav u Briselu. Samim tim, od Beograda se očekuje da sledi politiku Brisela, mada to ne mora da bude u odnosu jedan na prema jedan. U svakom slučaju neko veće odstupanje mislim da bi naišlo na kritiku u Briselu. Drugi razlog zbog kojeg mislim da Beograd neće imati problema da se ne složi sa aneksijom Krima, jeste taj da, kao i u slučaju sa Gruzijom kada Srbija nikada nije priznala otcepljenje dveju oblasti od te zemlje, Srbija ostaje, koliko ja mogu da procenim na osnovu izjava u Beogradu, pri stavu da jednostrana otcepljenja ne mogu da budu prihvaćena. Taj stav proizlazi iz odnosa Beograda prema otcepljenju Kosova, i zbog toga je razumljiv.“

Verujete li da će se Srbija na kraju ipak naći pod pritiskom i da će morati da se izjasni o otcepljenju Krima? I da li se taj pritisak može pre očekivati iz Brisela ili Moskve?

Ne verujem da će biti tako izraženih pritisaka, pored ostalog i zbog toga što Srbija nije toliko bitan međunarodni činilac da bi u ovim trenucima krize i Brisel i Moskva obraćali posebnu pažnju na stavove Beograda. Drugo, Srbija je u pregovorima oko članstva u EU, a to je dug proces od možda osam ili deset godina – tokom tog procesa od Srbije se očekuje da prilagodi svoju spoljnu politiku stavovima u Briselu. Znači, ne sad i ovog trenutka, nego kroz taj proces pristupanja EU. Naravno, biće izjava političara, biće kritika, ali to je deo političkog procesa. S druge strane, ako analiziramo stav Moskve, treba se setiti da je Putin i više navrata izjavio kako Rusi ne mogu da budu veći Srbi od Srba. Time je izrazio nezadovoljstvo, što je i prethodna vlada u Beogradu, a i ova sad, itekako odstupili od stavova, koji su imali u odnosu na Kosovo ranije. Ne verujem da neko u Moskvi očekuje da će Srbija biti spremna da sada ponovo i u odnosu na Kosovo, zauzme neki manje prilagodljiv i manje kooperativan stav u odnosu na Brisel, nego što je to bio tokom proteklih godinu ili dve dana.

Ipak, u igri su i „Južni tok“ s jedne, ali i približavanje i ulazak u Evropsku uniju, s druge strane. Šta u tom pokeru Srbija može da dobije, a šta da izgubi?

Pomenuli ste ekonomski interes i izgradnju „Južnog toka“. Vrlo često se zaboravlja da je to projekat u kojem učestvuju mnoge države EU, ne samo one u jugoistočnoj i istočnoj Evropi, kao što su Bugarska, Mađarska ili Slovenija, već i Italija, Francuska i Nemačka. To je jedan evropski poduhvat, koji je u interesu ne samo Moskve i ne samo partnera na jugoistoku Evrope, kao što je Srbija, nego i jednog značajnog broja država EU. Što se dugoročnih, mogućih ulaganja iz Rusije u Srbiju, verujem da je kroz ulaganja u energetski sektor, koji je od najvećeg mogućeg značaja, već ostvaren maksimum ruskih ulaganja u ovom trenutku. Isto tako, ne vidim ni šansu da bi se nešto naglo povećala ulaganja iz zemalja EU u Srbiji, pre svega zbog ekonomske krize. Tako da Beograd, kao i drugim glavnim gradovi u regionu, traži nove investitore u Kini u arapskim državama. Mogućnosti i EU i drugih spoljnih činilaca da zahtevaju neku vrstu totalnog prilagođavanja matrici koja dolazi iz Rusije ili Kine ili pak Brisela nisu toliko izražene, koliko se to obično pretpostavlja.

Ali Beograd će pre ili kasnije ipak morati da iznese zvaničan stav o tom pitanju, i ono što je u ovom trenutku jasno jeste da se izjašnjavanje uporno odlaže pod izgovorom kako Srbija trenutno ima tehničku vladu. O čemu se zapravo radi, o izbegavanju odgovornosti, kupovini vremena, potrebi za dodatnim konsultacijama ili nečem četvrtom?

To je stvar retorike u Beogradu, ali mislim da se više isplati da se podsetimo na stav koji je Srbija zauzela prilikom ruske intervencije u Gruziji pre nekoliko godina i kada je Moskva priznala otcepljenje dveju oblasti u regionu. Tada je Beograd odbio da prizna odluku Rusije i tu nije bilo nekih većih nesporazuma između Beograda i Moskve. Zato ne verujem da bi sada moglo biti drugačije, posebno zbog činjenice što je Rusija već signalizirala da se stav Moskve o Kosovu u UN neće promeniti. Mislim da je to uzbuđenje koje možda nastalo ovih dana u Beogradu pre svega proizvod toga što se spoljna politika doživljava ipak nešto što je često enigmatično. U novije vreme imam utisak da u Srbiji, kao i svuda drugde opalo zanimanje za spoljnu politiku. Ljudi se kroz tu vrst medija koji trenutno prevlađuju u regionu, dakle tabloida i površnog izveštavanja, manje znaju šta se zapravo događa nego ranije, pa je i to jedan od razloga, zašto se pojavljuje to uzbuđenje zbog određenih odluka.

U svakom slučaju se stiče utisak da Beograd, barem u ovom trenutku, pokušava da bude neutralan i da se ne zameri ni Moskvi, a ni Briselu. Ako tako ostane, nameće se logično pitanje, postoji li neki aranžman koji bi Srbiji omogućio da sedi na dve stolice?

U politici bi veoma problematično ako bi neko sedeo na jednoj stolici i ako bi sebi oduzeo mogućnost raznih političkih varijanti. Svaka politika mora da ima, makar u planiranju, nekoliko glavnih crta i varijanti. Ono što je za politiku, malih, otvorenih tranzicionih ekonomija, kao što su sve u jugoistočnoj Evropi, od najvećeg mogućeg značaja jeste da privuku što više stranih ulagača. I zato smo poslednjih godina svedoci toga da se svi okreću novim tržištima i potencijalnim ulagačima, svejedno da li su oni iz Arapskog sveta ili Kine. Jer se pokazalo da ste u okolnostima u kojim dve trećine ekonomske razmene imate sa jednom uskom grupo zemalja EU, pre svega Nemačkom i Italijom, onda je i zavisnost od takvih partnera vrlo velika. I to ne samo ekonomska, nego i politička zavisnost. Tako da, dokle god sve te zemlje nisu u EU, a i kada budu pristupile Uniji, one moraju da nastoje da imaju što je moguće više ekonomskih partnera u inostranstvu, da ne bi potpadale pod tako reći kauzalne uticaje, koji nastaju iz krize u pojedinim državama partnerima.

Dušan Reljić je na čelu briselske kancelarije nemačkog Instituta za međunarodne odnose i bezbednost.

Autor: Jakov Leon
Odgovorni urednik: Ivan Đerković