Nema sumnje da je u teritorijalnom smislu propao projekt osnivanja samoproglašene „Islamske države“. Teroristi IS su poslednjih meseci pretrpeli ogromne poraze od iračke vojske i šiitskih „narodnih jedinica“, saveza paravojnih snaga koje se organizuju iz Irana.
Od ključne važnosti za tu prekretnicu bili su napadi iz vazduha koalicije predvođene SAD koji su na kraju utrli put za raspad kalifata, ali su takođe bili uzrok i fatalne kolateralne štete među civilnim stanovništvom. Ponovnim osvajanjem centara IS – u Iraku Mosula, a u Siriji Rake – sada bi se moglo reći da je došlo do psihološke propasti kalifata „Islamske države“ u arapskom svetu.
Ti „uspesi“, međutim, ne bi smeli da zavaravaju: gubitak kontrole nad teritorijom nije kraj te pre svega terorističke organizacije – ni u Iraku, a ni širom sveta. Veliki deo džihadista uveliko se povukao u podzemlje i sada bi mogli da se spremaju za iscrpljujući gerilski rat protiv državne moći Iraka.
U međuvremenu su se mnogi džihadisti verovatno vratili u Evropu, neki sigurno otrežnjeni, ali neki i kao „tempirane bombe“ koji bi mogli svoj „sveti rat“ da prenesu u gradove Zapada.
Simptom krize
Pseudo-kalifat „Islamske države“ ne može da dobije legitimitet ni u osnovni islamskim tekstovima, niti u islamskoj istoriji – ni teološki, ni ideološki. Vodeći ideolozi IS i samoproglašeni (u međuvremenu verovatno ubijeni) kalifi kao što je i Abu Bakr al Bagdadi, zalažu se za infantilni civilizacijski slom, oni nude nemušta obećanja o spasenju i sprovode demonsku strahovladu, a to bi moglo da stvori nove generacije primitivnih džihadista.
Ideje „Islamske države“ tako i dalje žive. Pritom opasnost nije u tome što je neosalafistička ideologija atraktivna, već u tome što društveni i politički razlozi za samo njeno postojanje postoje i dalje.
Kao što je poznato, uspon „Islamske države“ usko je povezan s raspadom država u Siriji i Iraku. Naime, bez marginalizacije i sistematskog proganjanja sunita, što je bila politika bivšeg iračkog predsednika Nurija al Malikija, i bez apsolutno nekontrolieanih šiitskih paravojnih jedinica, propovednici terorizma IS ne bi mogli da steknu podršku sunitskog stanovništva.
A ono što je doslovno oteralo sunite u armiju te džihadističke sekte, jeste bes zbog politike ugnjetavanja i terora Asadovih snaga kasetnim bombama. Ta antisunitska politiku danas se smatra katalizatorom rođenja „Islamske države“.
Kako bi se problem džihadizma iskorenio, regionalni i međunarodni akteri bi sunitima koji su ostali bez domovine i koji se nalaze između Iraka i Sirije, morali da omoguće realne perspektive za budućnost. Oni bi morali da se potrude da irački suniti budu zaista zastupljeni u političkom sistemu razbijenog Iraka.
A da bi se to postiglo, morao bi da se potisne iranski uticaj u današnjem Iraku. Paralelno s tim, morala bi ojača centralna vlada kako bi se sprečilo dalje cepanje zemlje po libanskom modelu. A o nedostatku eventualnog uverljivog alternativnog modela – i da ne govorimo.