Amerikanac koji nije hteo u Irak

Andre Lorens Šepard bojne helikoptere američke vojske naziva „letećim tenkovima“. Kao vojni mehaničar je tokom 2004. i 2005. bio u Iraku gde mu je posao bio da održava upravo te helikoptere, Apače sa teškom artiljerijom. Godine su to u kojima Sadam Husein već sedi u zatvoru da bi nešto kasnije bio obešen, zemljom se valja krvavi rat u kojem će poginuti najmanje 250.000 ljudi. Sve to Šepard još ne može tačno predvideti, ali sumnja da rat išta rešava, očajava jer i njegove ruke doprinose smrti nedužnih ljudi.

Sve je to drugačije od „finansijske sigurnosti“ i „avanture“ kojima se Šepard nadao kada je pristupio najmoćnijoj armiji sveta. „Najgori trenutak u životu mi je bio kada sam pripremao helikoptere za poletanje u novembarsku ofanzivu na Faludžu. Iza te bitke su ostale samo ruine i radijacija zbog koje i danas na svet dolaze deca sa defektima.“ Ta operacija iz novembra 2004, pod kodnim imenom Fantomski bes (Phantom Fury), ostavila je najmanje 1.200 mrtvih i više stotina nestalih na strani pobunjenika.

Nikad više

Po povratku u američku jedinicu stacioniranu u bavarskoj kasarni Katerbah ovaj tamnoputi mladić je čvrsto rešio da više nikada ne ode u Irak. Zamolio je starešinu da ga tamo ne šalje. „Tada sam znao da ću, ukoliko se vratim, biti odgovoran za smrt i bedu drugih ljudi.“ Ali 2007. je ponovo trebalo da ide na bliskoistočni front. Pobegao je iz kasarne, neko vreme se krio u Nemačkoj i naredne godine, konačno, zatražio azil.

Tako je počela priča o američkom dezerteru u savezničkoj Nemačkoj, zemlji koja nije učestvovala u pohodu na Irak. Pozvao se na regulative Evropske unije prema kojima dezerter može dobiti azil ukoliko vojska iz koje je utekao čini ratne zločine protivne međunarodnom pravu. To pravilo vuče korene baš iz Nemačke gde je u Nirnberškim procesima utvrđeno da se ni obični vojnici ne mogu izvući od odgovornosti za ratne zločine iako su samo sledili naređenja.

Iz toga je onda nastala čitava saga sa nekoliko bitnih epizoda. Zahtev za azil u Nemačkoj je odbijen 2011, zbog čega se Šepard žalio sudu. Međutim Upravni sud u Minhenu je zatražio mišljenje Evropskog suda pravde u Luksemburgu, a ovaj je 2014. utvrdio samo da Šepard ima pravo da traži azil iako je bio vojni mehaničar, a ne borac. Iz Luksemburga su poručili da sud u Minhenu treba da utvrdi da li je postojala osnovana sumnja da bi Šepard bio umešan u ratne zločine, kao i da li zatvorska kazna koja bi ga u SAD čekala predstavlja „progon“ i osnov za azil.

„Za napuštanje vojne službe preti kazna do 18 meseci zatvora, ali i nečasno otpuštanje iz armije“, kaže Rajnhard Marks, advokat koji zastupa Amerikanca. „Čovek onda ne može dobiti socijalna davanja, oduzimaju mu se građanska prava, praktično se stavlja van zakona. Svuda morate dokazati da ste služili vojsku, to svi pitaju. A ko to ne može da dokaže, taj ne može ni da se zaposli. Izopšten je iz američkog društva.“

Naknadni mandat?

No ta pitanja Upravni sud u Minhenu nije ni razmatrao. Sudije su utvrdile da dezertiranje nije bilo nužno kako bi Šepard izbegao da učestvuje u ratnim misijama. Tako su insistirale na pitanju zašto je on dva puta produžio svoj ugovor kao aktivni vojnik umesto da je prešao u status rezerviste. Na to je bivši vojni mehaničar odgovorio da i rezervisti mogu biti prekomandovani na front u svakom trenutku. Ipak, sud je odlučio da odbije zahtev za azil to jest potvrdi odluku koju je doneo Savezni ured za migracije i izbeglice.

Posmatrači su razočarani jer sud nije ni raspravljao o eventualnim ratnim zločinima SAD. Od toga, mislio je pre procesa i advokat Marks, trebalo bi da zavisi ishod suđenja. Jer prema stavu suda u Luksemburgu dezerteri ne mogu dobiti azil ukoliko je njihova vojska u ratu na osnovu mandata UN – što oštro kritikuju mirovni aktivisti. Kažu, mandat UN i dalje ništa ne govori o tome da li neka vojska čini ratne zločine niti o nameri domaćeg pravosuđa – u ovom slučaju američkog – da eventualne zločine procesuira.

Ali da li su Amerikanci uopšte imali mandat da idu u Irak? Ujedinjene nacije pre intervencije nisu dale svoj blagoslov te stoga mnogi stručnjaci za međunarodno pravo smatraju da je misija bila protivpravna. Kofi Anan, u to vreme generalni sekretar UN, nazvao je intervenciju kršenjem Povelje UN. Doduše, Savet bezbednosti je, kada je američka invazija već počela, doneo nekoliko rezolucija koje je administracija Džordža Buša Mlađeg predstavljala kao naknadno dodeljeni mandat. Ali ni o tome sudije u Minhenu nisu htele da raspravljaju.

Proces su sa pažnjom posmatrali političari i vojni stručnjaci širom sveta jer je mogao da nastane presedan. „Radi se o pravnoj osnovi za američki rat u Iraku, o zaštiti odluke da se vojska napusti zbog prigovora savesti i takođe o pravu vojnikinja i vojnika da ne učestvuju u protivpravnim ratovima i radnjama“, kaže Rudi Fridrih iz udruženja osoba koje odbijaju služenje vojske Connection. To udruženje kao i organizacija ProAzil podržavaju Šeparda od početka njegove odiseje kroz nemačke institucije.

Još nije kraj

Andre Šepard, danas 39-godišnjak, živi i radi u Nemačkoj gde se i oženio. Pre sedam godina mu je dodeljena mirovna nagrada Minhenskog američkog mirovnog komiteta, organizacije koja se više od trideset godina suprotstavlja „američkog militarizmu“. Šepard je dobio i nagradu levičarskog berlinskog lista Tagescajtung, kao i ProAzila.

„Hiljade vojnika je pohapšeno jer su hteli da se odupru. Još hiljade su širom sveta u begu“, kaže Šepard. „Za mene je iznenađenje bilo što je slučaj imao toliki odjek. Bio bih zadovoljan da iz toga izađe nešto pozitivno.“ Proces je trajao u sredu i četvrtak, ali sam Šepard ne očekuje da će se ovde završiti. Uložiće žalbu pa će se o ovom slučaju još dugo pričati.