Žuti prsluci – posle godinu dana

Sve je krenulo pre godinu dana poskupljenjem goriva, ali se pretvorilo u nešto mnogo veće, u bunt protiv Pariza, protiv politike predsednika Emanuela Makrona, koju mnogi „na ulici“ smatraju arogantnom. I uopšte, protiv svih čiji je zajednički imenilac "oni tamo gore". Zato su "žuti prsluci" mesecima blokirali raskrsnice i saobraćajnice, protestujući svake subote ulicama Pariza.

Protesti u senci

17. novembra 2018. je, prema službenim podacima, više od 280.000 građana Francuske izišlo na ulice. Bio je to početak pokreta "žutih prsluka". Trebalo je da on makar malo promeni zemlju i politiku. Godinu dana kasnije građani i dalje protestuju svake subote. Ali mnogo ih je manje. Ne nose baš svi žute prsluke. Protesti se skorio ne osećaju, saobraćaj se odvija redovno, poznati francuski kružni tokovi su slobodni. Potpuno drugačija slika od pre godinu dana kada su protesti paralizovali naciju i Makronu doneli duboku političku krizu. Šta se dogodilo sa žutim prslucima i njihovim prorotestima o kojima mediji jedva još da izveštavaju?

Ni levo, ni desno

Pritom su čak i za Francuze, kojima ustanci protiv "onih gore" nisu strani, "žuti prsluci" bili nešto novo i posebno. "Organizacija je bila potpuno drugačija jer ovaj put nisu bili sindikati ti koji su pozvali na proteste. To je bila neka mešavina Fejsbuk mentaliteta i poznatog galskog 'sad je dosta' stava", kaže Frank Basner, direktor Nemačko-francuskog instituta u Ludvigsburgu. Na početku su još predstavnici ekstremne desnice i levice, Marin Le Pen i Žan-Luk Melanšon, pokušavali da instrumentalizuju pokret, ali bez uspeha: "žuti prsluci" nikad nisu bili ni jasno levi ni jasno desni.

Protesti ovaj put isto tako nisu krenuli iz problematičnih predgrađa francuskih gradova nego iz provincije, daleko od velikih gradova. Tamo gde javnog prevoza nema, gde je privatni automobil glavno prevozno sredstvo. I mnogi su potpuno mirno izišli na ulice. No ono što se urezalo u sećanje su uništavanje spomenika na Jelisejskim poljima, vanredno stanje, zapaljeni automobili, oštećeni reljefi na Trijumfalnoj kapiji, simbolu Pariza i Francuske. Među demonstrante su se stalno mešali nasilni ekstremisti što je rezultiralo i žalosnim skorom: 12 mrtvih i hiljade povređenih, među kojima su i mnogi policajci.

Makron je prvo reagovao popustljivo, držao pomirljive govore, organizovao rasprave širom zemlje i obećavao skupe mere samo da bi povratio socijalni mir. I u tome je, kako kaže Basner, bio uspešan. Pozivi da podnese ostavku su utihnuli zahvaljujući pomirljivom tonu predsednika koji je priznao greške i više nije demonstrantima upućivao ratoborne i uvredljive poruke, a napočetku ich je nazvao „lenčugama“.

Sada je na redu Makronov sledeći veliki projekat, reforma penzionog sistema koja mora uspeti po svaku cenu. Naime, protesti su već pokvarili reformske planove Makrona, a reforme je obećao u predizbornoj kampanji. Sindikati već pozivaju na štrajk.

Novi zahtevi

I među "žutim prslucima" ima još mnogo nezadovoljnih. "Ništa, apsolutno ništa se nije promenilo", kaže 63-godišnja penzionerka Stefani sa kojom razgovaramo u jednom kafeu u Strazburu. Pored nje sedi tridesetpetogodišnji Šarl koji je nezaposlen. Oboje su na protestima od početka. Prema njima pokret je reakcija na politički sistem. „Žuti prsluci“ traže između ostalog direktno izjašnjavanje građana o relevantnim temama. „Tu je pre svega volja da se nešto zaista promeni: socijalna, poreska, ekološka pravda i direktna demokractja", kaže Stefani. Makronovima obećanjima ne vjeruje. "Sve je to bla-bla", zaključuje rezignirano. "Iza kulisa sve ide po starom", kaže i Šarl.

I nekadašnje vođe raštrkanog pokreta baš i nisu uverene u uspjeh "žutih prsluka". "Ne bih mogla da kažem da je pokret bio uspešan", kaže u razgovoru za Fajnenšal tajms Prisilija Ludoski, jedno od najpoznatijih lica pokreta. "Ipak se dosta toga promenilo", dodaje u istom dahu. Promene se najviše odnose na činjenicu da su građani izišli iz izolacije i počeli da govore o svojim problemima.

Neslavni vođe

Osim nje, pokret je iznedrio još neke lidere poput Erika Druea koji indirektno pozivao na nasilje protiv policije. S vremenom je podrška građana nasilnom krilu splasnula.

Da pokret baš i nije imao najbolji odnos prema spontanim vođama pokazuje i primer medicinske sestre Ingrid Levevaser. Sve je još išlo dobro dok se nije, uz podršku pokreta, kandidovala na izborima za Evropski parlament. Nakon toga su usledile pretnje i uvrede. Danas 32-godišnja samohrana majka više nije ni u kakvoj vezi sa "žutim prslucima". No političku karijeru nastavlja kandidovanjem na lokalnim izborima.

Na godišnjicu početka protesta "žuti prsluci" žele ponovno na ulice. Različite grupe su pozvale na proteste. Opet prete blokadom saobraćajnica i povratkom na Jelisejska polja, gde su protesti u međuvremenu zabranjeni. Stefani i Šarl nisu više puni entuzijazma kao pre godinu dana ali će ipak otputovati u Pariz.

Julia Naue i Ameli Rihter (dpa)