Životna sredina – tiha žrtva rata u Ukrajini

Te slike su obišle svet: dana 6. juna 2023. godine dolazi do eksplozija na brani Kahovka na jugoistoku Ukrajine. Nedugo zatim, brana puca. Vodena masa preplavljuje kilometre terena, uništavajući čitava naselja. Uništene su kuće i imovina desetina hiljada ljudi, a tačan broj stradalih još uvek nije poznat.

Prema ukrajinskimpodacima, iz oštećenih industrijskih postrojenja je iscurilo oko 600 tona sirove nafte. Ujedinjene nacije su prenele da su hemikalije iz uništenih fabrika zagadile vodu, zemljište, ekosisteme i poljoprivredne površine. To nije samo ljudska, već i ekološka katastrofa.

Sada bi rušenje brane Kahovka moglo postati predmet sudskog postupka protiv Rusije. Ukrajinske vlasti trenutno prikupljaju dokaze kako bi Rusiju izvele pred Međunarodni krivični sud u Hagu zbog ratnih zločina. U tom procesu se radi i o uništavanju životne sredine usled ratnih dejstava. Ukrajina optužuje Rusiju za rušenje brane.

„Životna sredina ne sme više biti tiha žrtva rata“, izjavio je za DW ukrajinski ministar za zaštitu životne sredine i prirodnih resursa, Ruslan Strilec: „Čovečanstvo mora da shvati da je rat skup. Svaka država mora da shvati da je rat skup. Uništavanje životne sredine je skupo.“

Šta Ukrajina želi?

Eksplozija brane i poplava samo su jedan od mnogih ekoloških zločina koje ukrajinske vlasti trenutno istražuju i koji bi mogli ući u optužnicu protiv Rusije. Ukrajinska agencija za zaštitu životne sredine dosadašnju štetu na zemljištu, vazduhu i vodi, izazvanu ruskom invazijom, procenjuje na više od 57 milijardi evra (u više od 5.000 slučajeva).

Do kraja 2023. godine je uništeno oko 500 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, a najmanje 20 odsto zaštićenih područja je ugroženo. Ukrajinski vrhovni tužilac Andrij Kostin nada se da će okvir za optužnicu biti završen do kraja godine.

„Razmere kontaminacije i štete se u mnogim područjima mogu samo proceniti, jer je prikupljanje podataka izuzetno teško“, rekao je Oleksij Vasiljuk, direktor ukrajinske organizacije za zaštitu prirode Nejčer konzervejšn grup.

Međutim, ukrajinska nevladina organizacija Ekoekšn uspela je da prikupi uzorke zemljišta u nekim oblastima. Analiza zemljišta u zoni sukoba u Donbasu pokazala je da je čitav sloj zemlje kontaminiran toksičnim teškim metalima usled borbi. U nekim slučajevima, vrednosti žive, vanadijuma i kadmijuma bile su stostruko veće od uobičajenih. Teški metali su u visokim koncentracijama izuzetno toksični jer se akumuliraju u telu i često ne mogu biti razgrađeni.

Vasiljuk smatra da će pričinjena šteta ostaviti posledice koje će se osećati decenijama nakon završetka rata, i da će bavljenje poljoprivredom u nekim od danas ratom pogođenih područja biti gotovo nemoguće u dogledno vreme.

Ukrajinski ministar zaštite životne sredine Strilec ističe da Rusija mora biti pozvana na odgovornost. Ideja je da se razviju odgovarajući postupci međunarodnog krivičnog gonjenja, kako ratovanje u kojem strada životna sredina ubuduće ne bi ostalo nekažnjeno.

Postupak bi, međutim, mogao trajati godinama, ukoliko ga MKS prihvati, smatra Aron Dimon, istraživač zaštite životne sredine na Univerzitetu u Bohumu. On bi mogao da se odrazi i na zahteve Rusiji za isplatu ratnih reparacija.

Novum: kada je uništavanje životne sredine ratni zločin?

Ujedinjene nacije definišu uništavanje životne sredine kao ratni zločin samo ako on o nije proporcionalno vojnoj koristi počinioca i ako prouzrokuje teške, dalekosežne i dugotrajne štete za stanovništvo.

Glavni tužilac MKS Karim Kan najavio je u februaru da će se zločini nad životnom sredinom u budućnosti intenzivnije goniti i stavljati u fokus.

Do sada nijedna država ili osoba nije osuđena za uništavanje životne sredine u smislu ratnog zločina. To je, prema Aronu Dimonu, posledica nejasne definicije u međunarodnom pravu. „Mora se dokazati da će i za deset godina postojati merljivo uništavanje životne sredine koje je posledica tih borbi ili određene forme rata“, rekao je Dimon. U prošlosti je to bilo veoma teško dokazati.

Kao primer navodi slučaj iz 1991. godine. U Zalivskom ratu između Kuvajta i Iraka, iračke trupe su prilikom povlačenja zapalile više od 700 kuvajtskih naftnih polja, izazivajući ekološku katastrofu u čitavom regionu.

Svakom normalnom čoveku bi izgledalo da se ovde radi o ratnom zločinu u kojem strada životna sredina, kaže Dimon. „Ali tada, devedesetih godina, geolozima je bilo veoma teško da dokažu da posledice tih požara mogu da se mere još deset godina kasnije. Metodološki to jednostavno nije bilo moguće.“

Danas je to drugačije. Dimon smatra da, zahvaljujući satelitskim snimcima i naprednim naučnim metodama, tužba protiv Rusije u nekim slučajevima može imati izgleda na uspeh.

Među njima je i rušenje brane Kahovka. Ukoliko bi došlo do presude, ona bi imala istorijski značaj. „To bi zaista bio proboj, revolucionarni trenutak kada je reč o pravu zaštite životne sredine“, rekao je Dimon.

Doduše, nije sigurno šta bi se presudom postiglo. Rusija nije članica Rimskog statuta, osnovnog ugovora MKS, i ne priznaje presude tog suda.

Dimon ukazuje na još jednu važnu stvar: „Znamo iz istraživanja da je pogođenima veoma važno da se ti zločini priznaju. To su, na primer, poljoprivrednici ili drugi ljudi u regionu koji zavise od prirode. Oni žele da i njihovi problemi budu deo takvih postupaka.“

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku