Žak Širak – „buldožer“ je otišao
26. septembar 2019.
Na kraju se samo retko pojavljivao u javnosti. Čovek kojeg su politički protivnici i sledbenici zvali „buldožer“ je posle jednog moždanog udara telesno i duševno poklekao. Samo je njegova supruga Bernadet, koju je upoznao još u studentskim danima, povremeno obaveštavala javnost o tome šta se dešava u njihovom zajedničkom životu.
Žak Rene Širak je više od 40 godina stajao na političkoj pozornici. Karijera mu je započela 1962, kada je završio studije na dvojim elitnim fakultetima Po i ENA. Kao 30-godišnjak je dobio posao u vladi premijera Pompidua. Pod njegovim vođstvom je Širak nekoliko godina kasnije dobiio prvi ministarski resor, da bi za vreme predsednika Valerija Žiskara Destena dve godine bio i premijer.
Ambiciozni konzervativac se prvi put se za najvišu funkciju kandidovao kao 49-godišnjak – i nije uspeo: 1981. i 1988. je izgubio od socijaliste Fransoa Miterana.
Širak je rođen u Parizu, gde je i studirao. Tu je i tokom 70-ih godina osnovao svoj degolistički pokret RPR, a 1977. je izabran i za gradonačelnika.
Usponi i padovi
U Parizu je doživeo uspon – i u tom gradu je potamnela njegova zvezda. Već je prva odluka koju je doneo kao predsednik naišla na žestok otpor. U predizbornoj kampanji je najavio da će izlečiti „lom u francuskom društvu“, ali kada je dospeo u Jelisejsku palatu, razljutio je narod. Planovi njegove vlade za sprovođenje socijalnih reformi su izazvali žestok spor i Širak je morao da se povuče.
U glavnom gradu, po završetku političke karijere je doživeo i najteže poniženje. Kada je izgubio imunitet kao predsednik države, sud u Parizu ga je 2011. godine osudio zbog „pronevere i ilegalnog sticanja prednosti“ na uslovnu kaznu od dve godine zatvora. Prvi krivični postupak protiv nekog bivšeg predsednika države je bio pravni obračun sa Širakovom 18-godišnjom erom na funkciji gradonačelnika Pariza.
Saradnja sa Berlinom
Na planu spoljne politike, Širak je bio uspešniji nego u unutrašnjoj politici. Ali i tu je njegov predsednički mandat počeo sporom. Susedne države i mnogi saveznici su protestovali zbog njegove najave nuklearnih proba kod atola Mururoa. Pre toga nije obavestio svoje nemačke partnere, što mu je tadašnji nemački kancelar Helmut Kol uzeo za zlo.
I Kolov socijaldemokratski naslednik na kancelarskoj funkciji Gerhard Šreder je u početku bio podozriv prema Širaku, ali je posle toga zajedno sa njim postao protivnik vojne intervencije u Iraku, tako da su počeli tešnje da sarađuju i usprotivili su se predsedniku SAD Džordžu Bušu. Širak je 2003. bio na vrhuncu popularnosti. Njegov reizbor je bio i posledica činjenice da mu je protivnik bio desničar Žan-Mari Lepen.
Kada je reč o borbi za očuvanje moći, i u drugom predsedničkom mandatu ga je njegov politički instinkt više puta prevario. Iako ga francuski ustav nije obavezivao na tako nešto, on je organizovao referendum o projektu evropskog ustava na kojem su pristalice tog rešenja doživele ubedljiv poraz. Tada je mogao da se povuče sa funkcije, ali nije to učinio, i poslednje dve godine na najvišoj funkciji je proveo bez snage za neki nov početak, uz velike nerede u pariskim predgrađima.
Angažovanje na Balkanu
Dolaskom Žaka Širaka na vlast 1995. godine usledio je preokret u kursu francuske politike prema ratu u Bosni i Hercegovini. On je bio taj koji je uslovio potpisivanje Dejtonskog sporazuma oslobađanjem dvojice zarobljenih francuskih pilota čiji je avion oboren 30. avgusta 1995. iznad Pala.
Bio je na čelu Francuske i u vreme bombardovanja SR Jugoslavije, a kasnije je isticao da je tada uložio „kategorični veto na napade koje su neki vojnici želeli da izvedu na mostove u Beogradu“. Bio je i prvi predsednik jedne zemlje-članice EU i NATO koji je posetio Beograd nakon bombardovanja. U govoru koji je održao na Filološkom fakultetu poručio je da je sudbina SRJ u Evropi i „da je Evropa i Francuska tamo čekaju“.
Zaostavština
Svom narodu je Širak, posle 12 predsedničkih godina, ostavio brdo neobavljenih društvenih reformi, ali utro je i puteve nekim novim političkim rešenjima, na primer, ukinuo je vojnu obavezu, stvorio jaku intervencionističku armiju, uveo zabranu hidžaba na državnim školama i univerzitetima.
Veliko priznanje mu je donela korekcija zvanične istorijske slike Francuske – kao prvi šef francuske države, on je otvoreno progovorio o umešanosti Francuske u progone i ubijanje francuskih Jevreja za vreme nacističke okupacije. To istorijsko nasleđe ga je nadživelo.