Štampa na uzdi zapadne politike

„Sloboda štampe i mišljenja u Egiptu se dalje ograničava“, piše list Noje osnabriker cajtung povodom najnovije odluke egipatskog predsednika Abdela Fataha al Sisija – predsednik je stavio na snagu novi antiteroristički zakon. On predviđa smrtu kaznu za teške napade, dozvoljava produženje trajanja policijskog časa i na više meseci, ali i predviđa krivično gonjenje novinara koji povodom terorističkih napada budu širili „lažne informacije“. „Autori navoda koji se ne slažu sa zvaničnim izjavama Ministarstva odbrane mogu da budu kažnjeni sumom između 23.000 i 58.000 evra (preračunato iz egipatske funte). Odgovarajući zakonski paragraf je u prvobitnoj verziji čak predviđao i kaznu zatvorom u minimalnom trajanju od dve godine, ali je posle međunarodnih protesta ublažen.“

„Nemački savez novinara DJV je na to saopštio da je egipatska vlada novim antiterorističkim zakonom ukinula i poslednje ostatke slobode štampe – predsednik Saveza Mihael Konken je od nemačke zatražio da iskoristi svoje kontakte sa egipatskim predsednikom da bi uticala na njega da promeni svoju odluku“.

Južni Sudan – loše mesto za novinare

Dnevnik Cajt onlajn je pisao o slobodi štampe u Južnom Sudanu: „Predsednik Salva Kir je novinarima koji kritički izveštavaju zapretio smrću. Sloboda štampe ne znači da novinar može da radi protiv svoje zemlje, rekao je predsednik. Sami novinari smatraju da je to Kirova reakcija na više napisa o korupciji u državi, kao i na otezanje mirovnih pregovora. Komitet za zaštitu novinara prenosi da je u Južnom Sudanu samo ove godine ubijeno petoro novinara; mnogi novinari su morali da pobegnu od nasilja a mnoge redakcije su zatvorene. Ostali su primorani da rade kao glasilo vlade ili pobunjenika. Sve je više napada na nezavisne novinare.“

A internet-portal Kantara je objavio analizu slobode štampe i medija koji su „na uzdi zapadne geopolitike“. Autorka Šarlot Videman piše najpre o instrukciji iranske vlade novinarima da o nuklearnom sporazumu iz Beča pišu pozitivno i optimistično. Zatim zapaža da nemački mediji na bilo kakve pokušaje Službe za zaštitu ustavnog poretka ili Državnog tužilaštva reaguju vrlo kategorično: „kada se kod nas institucionalno dirne u slobodu štampe, branša izlazi na barikade“. Potom postavlja pitanje: „Znači, vrlo smo daleko od Irana?“ I odgovara: „Pa – ne baš…“

Iran je dobar, Iran je loš

„U novije vreme se primećuje zapanjujuća promena u izveštavanju o Iranu. Zapadne privredne delegacije jurišaju u pravcu Teherana, borba za novo tržište je otvorena, i raspoloženje u novim medijima je već – pozitivno!“ Autorka podseća da u Iranu dugo nije bilo ovoliko pogubljenja kao sada i da se tamo novinari, umetnici i advokati osuđuju na dugogodišnje zatvorske kazne, ali da to sada nemačkim medijima nije tako zanimljivo, jer, naposletku, „nemačko mleko treba da teče u Iran“.

„Dokle god je geopolitičkim raspoloženjem dominirala želja SAD da dovedu do promene režima u Teheranu, mnogi mediji su učestvovali u demonizaciji Irana. Sada je Iran primer za to kako je nova politička klima dovela do novog pogleda na tu zemlju – zvanična instrukcija za to nije bi bila potrebna.“

Duhovno-politička hegemonija Zapada

„Egipatska vlada preti novinarima zatvorskom kaznom […] a mi smo, srećom, daleko od takvih prilika. Ali, kada ćemo mi o takozvanom ratu protiv terorizma saznati nešto što se razlikuje od stavova najvažnijih zapadnih bezbednosnih agencija? Uzmimo primer sa bespilotnim letilicama. Medijska slika rata tim letilicama u Avganistanu i Pakistanu se formira zaista po instrukcijama, naime, po onim koje daje CIA. Nedavno je ponovo otvorena vatra na 30 ljudi koji su se vraćali sa jedne sahrane. Oni su bez dokaza odmah proglašeni za Talibane (stvar izbora: to mogu biti i Al Kaida ili IS) […] U 646 napada bespilotnim letilicama u Pakistanu, Somaliji i Jemenu, izvršenim uz podršku CIA, koje je istražila Londonska kancelarija za investigativno novinarstvo, ubijeno je – prema podacima te organizacije – 225 dece. Sve i kada bi ta šokantna brojka bila preterana: koliko takve dece se ikada pojavilo na naslovnoj strani nekih velikuh zapadnih novina?“

Šarlot Videman konstatuje da je na Zapadu nastala duhovno-politička hegemonija u kojoj se uopšte ne opažaju sadržaji koji se nalaze van onoga što je „ćutke dogovoreno“; „Isto važi u odlučivanju o tome o čemu se izveštava a o čemu – ne. Pod tim okolnostima, sloboda štampe mogla bi da znači samo uspostavljanje javnosti koja se ne nalazi na uzdama zapadne spoljne politike i geopolitike.“