Decenijama je u mojoj domovini dominirao stid. Zbog onoga što su počinili roditelji, dedovi i babe i za šta je Nemačka ostala zanavek odgovorna. Više od šest miliona ljudi je ubijeno u Aušvicu i na mnogim drugim mestima. U jednoj industrijalizovanoj mašineriji za ubijanje kakva do tada nije postojala. I koja sve do danas prevazilazi našu moć poimanja.
Taj osećaj stida bio je duhovno jezgro govora koje su političari i intelektualci držali na bezbrojnim komemoracijama, pre svega povodom okruglih godišnjica. I ja sama, moje koleginice i kolege na fakultetu, kasnije u redakcijama, bili smo nošeni time: ja sam se stidela zbog onog što je moja zemlja počinila.
Pucnji na sinagogu
Ove godine se osećam drugačije. Možda zato što svedoci vremena verovatno poslednji put prisustvuju nekoj okrugloj godišnjici i obeležavaju komemoracije. Ali pre svega zato što su u mojoj zemlji Jevreji ponovo u opasnosti. Zato što je na najveći jevrejski praznik vatrenim oružjem napadnuta prepuna sinagoga. Zato što su vicevi o Jevrejima ponovo postali normalna stvar, a uzvik „ti Jevreju" u Njemačkoj je ponovo uvreda. Stid nije dovoljan kada se preko vikenda, dok se svet seća žrtava Holokausta, objave izveštaji da je u nemačkoj vojsci sve više neonacista. Danas. Sada.
Ove godine moj stid je nadjačan besom zbog toga što se sve to ponovo dešava u mojoj domovini. Bes zato što sve to u Nemačkoj nije sprečeno. Govori su, naravno, važni – pa tako i odličan govor nemačkog predsednika Frank-Valtera Štajnmajera prošle nedelje u Jad Vašemu. Kulturu sećanja ove zemlje obeležili su veliki gestovi – počev sa klečanjem kancelara Vilija Branta 1970. u Varšavi.
Ali samo to - nije dovoljno. Ako Nemačka i dalje želi da ispuni svoju odgovornost, zbog zločina protiv čovečnosti, mora se dogoditi više konkretnih stvari. Političari moraju naći odgovore na pitanje šta mora da se desi da u Nemačkoj sinagoge više ne bi morale da budu pod zaštitom. Roditelji moraju naći odgovore na pitanje kako jednom za svagda izbaciti iz škola viceve o Jevrejima. Šta u stvari radi naš školski sistem ako svaki četvrti učenik desetog razreda ne zna ništa o Aušvicu?
Izvući sećanje iz elitnog ćoška
Svi mi – civilno društvo kao i političari i intelektualci – moramo izvući sećanje na Holokaust iz elitnog ćoška. Pre svega u školama mora mnogo više da se preduzme. Jer u našem društvu ne sme biti mesta antisemitizmu i neprijateljstvu prema strancima. Jasan iskaz „nikad više" može postojati samo uz politiku nulte tolerancije.
Teže je mrzeti ono što se poznaje. Nemačka može da se posluži tim saznanje i da razmotri pitanje: šta stvarno znamo o jevrejskoj veri, jevrejskom životu ili istoriji Jevreja u Evropi? Zašto nema masovne razmene učenika sa Izraelom?
Uskoro više neće biti svedoka vremena. A nekadašnji počinioci su još jednu generaciju dalje od onih koji danas u velikoj meri daju pečat Nemačkoj. Zato se ne sme gubiti vreme – vlada mora da dela sada. I prema tom delanju o njoj treba i suditi.