Šta je važno Zagrebu?
28. novembar 2017.
U okviru pravosnažne presude u predmetu „Prlić i ostali“, Žalbeno veće Haškog suda u sredu (29.11.) će objaviti i odluku o tome da li je tokom proteklog rata u Bosni i Hercegovini postojao „udruženi zločinački poduhvat“ u cilju etničkog čišćenja delova BiH. Presudom iz 2013. godine bivši premijer tzv. Hrvatske republike Herceg-Bosne (HRHB) Jadranko Prlić, nepravosnažno je osuđen na 25 godina zatvora, ministar odbrane Bruno Stojić i nekadašnji načelnici Glavnog štaba Hrvatskog vijeća odbrane (HVO) Slobodan Praljak i Milivoj Petković na po 20 godina zatvora, bivši komandant vojne policije HVO Valentin Ćorić na 16, a načelnik Ureda za razmenu zarobljenika Berislav Pušić na deset godina zatvora.
Raspravno veće tada je zaključilo da je sukob između HVO i Armije BiH, zbog umešanosti Republike Hrvatske, imao karakteristike međunarodnog sukoba i da su zločini nad muslimanima počinjeni u okviru „udruženog zločinačkog poduhvata“ u kojem je učestvovao i deo vojno-političkog vođstva Hrvatske, uključujući tadašnjeg hrvatskog predsednika Franju Tuđmana. Prema presudi iz 2013. godine, namera tzv. Herceg-Bosne i njenih pomagača iz Zagreba bila je „formiranje etnički čistog hrvatskog entiteta“ i njegovo pripajanje Hrvatskoj. Kao članovi „udruženog zločinačkog poduhvata“, pored Franje Tuđmana, nepravosnažnom presudom krivima su proglašeni i bivši ministar odbrane Gojko Šušak, kao i načelnik glavnog štaba Hrvatske vojske Janko Bobetko. Zabrinuta kvalifikacijama iz optužnice, Hrvatska je više puta pokušala da interveniše u svojstvu „prijatelja suda“ kako bi njeni pravnici i istoričari dobili priliku da opovrgnu teze o „udruženom zločinačkom poduhvatu“, ali je Sudsko veće te zahteve odbilo.
Pročitajte još
- Mladiću presuđeno, šta s „Herceg-Bosnom“?
Uticaj presude na odnose Zagreb-Sarajevo
Politički analitičar iz Zagreba Davor Gjenero kaže da, za razliku od zvaničnika iz Srbije uoči izricanja nepravnosnažne presude Ratku Mladiću, niko u Hrvatskoj i ne pomišlja na opstrukciju mehanizama Haškog tribunala kako bi se sprečilo izricanje presude. „Hrvatsku politiku, sasvim racionalno, interesuje samo jedan aspekt predstojeće presude – hoće li ono što je u prvostepenoj presudi rečeno o ’udruženom zločinačkom poduhvatu’ opstati i u njenoj konačnoj varijanti. Jedina politička izjava koja je u tom smislu mogla da ’zagrebe uši’ bila je ona predsednice Kolinde Grabar-Kitarović koja je nedavno izrazila nadu da taj deo presude neće opstati, ali je pritom rekla i kako bi takva presuda osporila rad Međunarodnog suda za ratne zločine“, kaže Gjenero za DW.
Zagrebački analitičar takođe ističe da, kakva god presuda bila, ona neće bitno uticati na razvoj budućih odnosa Zagreba i Sarajeva. „Iako definicija o zločinačkom poduhvatu ima svoje opravdanje, celokupne odnose Hrvatske i BiH tokom rata nije moguće tumačiti samo tom odrednicom. Epizoda u kojoj je došlo do ’međunarodnog sukoba’, do uplitanja hrvatskih oružanih snaga u procese u BiH i do teških zločina nad Bošnjacima koji su tada počinjeni, ne menja osnovnu odrednicu rata kao agresije Miloševićevog režima, ali i ne objašnjava odnose Hrvatske i BiH koje su u ključnim razdobljima ratnog sukoba bile saveznice, uključujući i proces oslobođenja okupiranog teritorija Hrvatske, što je bilo regulisano i formalnim sporazumom predsednika Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića“, ističe Gjenero.
Dvostruki kriterijumi?
Izjavu predsednice Kolinde Grabar-Kitarović da će Haški sud izgubiti kredibilitet ukoliko se u pravosnažnoj presudi potvrdi postojanje „udruženog zločinačkog poduhvata“, za DW je prokomentarisao i izvršni direktor Helsinškog odbora za ljudska prava Branko Todorović. „Naravno da je ta izjava izazvala niz reakcija, pre svega bošnjačkih zvaničnika, koji su se pitali ’kako to da predsednica susedne zemlje toliko brine o šestorici državljana BiH’, pa do otvaranja pitanja tužbe BiH protiv Hrvatske, zbog ’agresije’ na BiH. Reagovala su i udruženja preživelih žrtava proteklog rata podsećajući na činjenicu da je Hrvatska uvek podržavala i odobravala kvalifikaciju ’udruženi zločinački poduhvat’ kada se presuđivalo srpskim zvaničnicima, ali kada su u pitanju hrvatski, onda su tu druga merila i principi. Izricanje pravosnažne presude ’Prliću i ostalima’ ponovo će otvoriti polemike o tome da li presude doprinose pomirenju ili izazivaju još dublje podele, a biće otvorena i pitanja satisfakcije za žrtve koje se najčešće gube iz vida“, kaže Todorović.
U prvostepenoj presudi liderima tzv. HRHB i njihovim saučesnicima iz Hrvatske, iznesena su tri dokaza na osnovu kojih je utvrđeno postojanje „udruženog zločinačkog poduhvata“. Prvi je transkript razgovora Franje Tuđmana i lidera Hrvata iz BiH iz decembra 1991. godine na osnovu kojeg je utvrđeno da je postojala namera da se etnički očiste delovi tzv. HRHB. Drugi je knjiga Hrvata iz BiH Ante Valente, a treći transkript razgovora Tuđman-Praljak-Šušak iz 1992. godine o nacionalnoj bezbednosti. Ti dokazi dostavljeni su Haškom sudu za vreme predsedničkog mandata Stjepana Mesića. Odbijajući zahtev Hrvatske da se u proces uključi kao ’prijatelj suda’, Žalbeno veće obrazložilo je time da nepravosnažnom presudom „nisu doneseni eksplicitni zaključci u pogledu učestvovanja Tuđmana, Šuška i Bobetka u ’udruženom zločinačkom poduhvatu’, da presumpcija njihove nevinosti nije povređena i da presuda koja se odnosi na trojicu hrvatskih zvaničnika ne znači utvrđivanje odgovornosti Hrvatske kao države“.