Šou jednog narcisa

Proces kojim dve velike stranke u SAD dolaze do svojih predsedničkih kandidata je brutalan. Mesecima se kandidati vuku po celoj zemlji i međusobno mlate iznad i ispod pojasa. U ovoj borbi se i inače ne biraju sredstva. Ali ove godine je nivo unutarstranačke bitke došao na istorijski nisku tačku. Pred kamerama se čak raspravljalo i o veličini spolovila kandidata.

I baš zbog toga što svaki od kandidata, pa čak i pobednik, na kraju iz bitke izlaze izudarani, stranačke konvencije pre svega imaju funkciju da ponovo ujedine stranku i zakopaju ratne sekire. Oštre tonove koji su karakterisirali bitku za funkciju predsedničkog kandidata tu menjaju blagi stavovi kojima je jedina svrha da okupiti što je više moguće struja i frakcija oko zajedničkog cilja. U jednoj manje-više iskrenoj atmosferi, bivši protivnici zajednički staju iza pobednika.

No ova stranačka konvencija republikanaca u Klivlendu bila je nešto drugačija. Od samog početka je Donald Tramp pred objektivima i mikrofonima više od 15.000 predstavnika medija iz celog sveta degradirao 2.500 delegata na nivo puke publike u režiranom šou Donalda Trampa. On se ponašao kao gazda u kući: sleće helikopterom, na velike ekrane teatralno šalje poruke iz svoje centrale u Njujorku, šalje ženu i decu na pozornicu da slučajno neki deo programa ne bi prošao bez nastupa nekog iz porodice, potomstvo onda naširoko govori o tome kako je tata Donald uspešan, snažan i inače u svakom pogledu veličanstven čovek.

Ozbiljne rasprave o stranačkom programu predsedničkog kandidata samo bi smetale u ovoj sapunici. Zašto razbijati glavu oko sadržaja kada se sve svodi na puku zabavu?

Nova republikanska stvarnost se ne dopada svim pripadnicima tradicionalne stranke. Mnogi uopšte nisu ni doputovali na narcisoidni spektakl čoveka koji uopšte ne skriva da mu ne pada na pamet da se prilagodi pravilima i uzusima stranke. Tramp je partiju doslovno prisvojio i to još u trenutku kada su se mnogi republikanci nadali da se samo radi o noćnoj mori koja će ubrzo proći.

Tako na primer kompletna republikanska dinastija Buš nije bila u Klivlendu. I drugi istaknuti predstavnici stranke, poput Džona Mekejna, nisu oprostili Trampu uvredljive poruke i nisu došli u Klivlend.

No jedan je došao kako bi se borio. Ted Kruz, senator iz Teksasa, prihvatio je poziv i stao za govornicu. Kruz je govorio dugo, dvostruko duže od predviđenog. No rečenicu koju su svi očekivali, „Podržavam Donalda Trampa“, nije izgovorio. Na kraju objašnjava da Trampu ne može oprostiti uvrede na račun svoje porodice.

Za Trampa je ovaj napad došao kao naručen. Jer trećeg dana ove „Tramp-konvencije“ postalo je pomalo dosadno. Uzbuđenje koje je nastalo oko plagiranog govora Trampove supruge Melanije - dobre delove svog nastupa „pozajmila“ je iz starog govora Mišel Obame – polako se stišalo. Postojala je opasnost da bi novinari u nedostatku uzbuđenja mogli da postavljaju konkretna pitanja o političkom programu republikanskog kandidata. Recimo o tome ima li kakvih drugih planova osim gradnje zida na granici prema Meksiku.

I delegati su postali nemirni jer su shvatili da osim jednog narcisa zapravo nema ničega što bi republikancima pomoglo da se vrate u Belu kuću.

I zato kao naručeno došlo da se sve frustracije i ljutnja izbace na „izdajnika“ Teda Kruza. Neki imaju razumevanja za ponosnog senatora iz Teksasa. Ali većina na njemu izbacuje bes iz straha od raskola partije. Na kraju je upravo njegov istup republikancima pomogao da ipak zbiju redove iza Trampa. Možda zato jer se dobro uklapa u isprobanu taktiku koja je imala uspeha protiv Hilari Klinton. Koliko god malo stranka imala zajedničkog s ličnošću, retorikom i politikom kandidata Trampa, mržnja naspram demokratske kandidatkinje je tolika da se sve to brzo zaboravi. Jer drugog zajedničkog osnova republikanci trenutno, kako se čini, ni nemaju. To je stranka koju ujedinjuje jedino zajednički neprijatelj.