Šengen pod znakom pitanja?
14. novembar 2019.
Otvorene granice između država nisu uobičajena slika širom sveta, ali unutar šengenskog prostora ljudi i roba mogu slobodno da se kreću. Dogovor 26 zemalja, od kojih su većina članice EU, trebalo da bude na dobrobit privredi i građanima.
Pritom su jasna pravila kada i kako neka zemlja potpisnica Šengenskog sporazuma može na svojim granicama da uvede privremene kontrole. Do pre nekoliko godina, tako nešto se retko dešavalo. Kontrole su se najčešće uvodile uoči održavanja velikih sportskih događaja ili političkih konferencija.
„Od septembra 2015. pojedine zemlje koriste sva prava predviđena Šengenskim sporazumom samo da bi proširile granične kontrole. Toga do sada nije bilo“, kaže Iv Pasku, viši savetnik briselskog trusta mozgova Evropski politički centar (APC).
Ali u jesen 2015. šest zemalja Šengena uvodi kontrole. Danas, četiri godine kasnije, kontrole su i dalje na snazi. Te zemlje su ih više puta produžavale, a 13. novembra 2019. na snagu je stupilo novo šestomesečno produženje.
„Od 2015. do 2017. postojao je pravni osnov za te kontrole“, kaže Pasku, „ali otada one više nisu pravno utemeljene“. Članom 29 Šengenskog sporazuma regulišu se kontrole koje traju duže od dva meseca. On je namenjen za slučajeve kada „postoje ozbiljni nedostaci u kontroli spoljnih granica (...) kada je u opasnosti kompletan šengenski prostor“.
Kontrole smeju da traju najduže dve godine
To pravilo dozvoljava da se kontrole uvedu do maksimalno šest meseci, s produženjima „maksimalno tri puta po šest meseci“. To znači da period ne bi smeo da bude duži od dve godine. A aktuelne kontrole na snazi su već četiri.
„Mi se u ovom trenutku nalazimo u čisto političkoj situaciji. Ona nije bazirana ni na pravnim, ni na činjeničnim osnovama“, kaže Pasku. „Sada bi na odgovarajući način trebalo sankcionisati ovakvu situacija ili bi pravila morala da se menjaju“. Evropska komisija ili neka od država-članica mogle bi da zatraže od Evropskog suda da istraži to pitanje. Ali to se do sada nije dogodilo.
Nemačka je bila prva koja je 13. septembra 2015. uvela granične kontrole. Ona je inače od 2006. najviše od svih šengenskih zemalja kontrolisala svoje granice. Nemačko Ministarstvo unutrašnjih poslova koje je nadležno za kontrolu granica, na upit DW odgovara ovako: „Vremenski rokovi koje predviđa Šengenski sporazum se, prema Ministarstvu unutrašnjih poslova, odnose na svaku novu individualnu reorganizaciju privremenog uvođenja kontrola unutrašnjih granica“. To bi trebalo da znači da sa svakim novim šestomesečnim produžavanjem stvar počinje iz početka.
Evropski parlament se s tom interpretacijom ne slaže. „Uvereni smo da se u ovom slučaju radi o političkim, a ne o pravnim potezima“, smatra poslanica Tanja Fajon. „Šengenski kodeks o granicama za nas je jasan. Postoji apsolutna gornja granica od dve godine koja može da se pomera samo ako se evaluacijom ustanove nedostaci zbog kojih bi čitav šengenski prostor bio ugrožen. To trenutno nije slučaj, a ograničenje predviđeno Članom 29 je isteklo“, ukazuje Fajonova.
Tanja Fajon: Komisija ne želi promijeniti status quo
Evropski parlament je u maju 2018. osudio te kontrole. Tanja Fajon smatra da je to postalo ideološka tema. „Ranije je svako ponovno uvođenje graničnih kontrola bilo povezano sa specifičnim merama koje su morale da budu sprovedene kako bi se situacija. Mi smo danas u mogućnosti da proverimo svaku pojedinačnu osobu koja prelazi granicu, a kontrole su još uvek tu.“ Fajonova kaže da se u parlamentu stvorio utisak da Evropska komisija ne želi pred sud da izvodi države Šengenskog sporazuma.
„Promeniti status kvo nije u interesu ni Nemačke ni Francuske, a ni Evropske komisije. Te zemlje mogu da rade šta žele, a Komisija protiv njih ne mora da deluje“, kaže Tanja Fajon. S tim se slaže i Iv Pasko: „Niko ne može ni da pretpostavi da će Evropska komisija nešto politički da preduzme protiv zemlje kao što je Nemačka“.