Zatvaranje Indžirlika – ozbiljna pretnja
17. decembar 2019.
Kupovinom ruskog protivraketnog sistema S-400 i vojnom ofanzivom u Severnoj Siriji, Ankara je stavila bilateralne odnose sa SAD na probu. Predstavnički dom SAD je, s druge strane, jednom rezolucijom naljutio tursku vladu – velikom većinom glasao je da se masakr nad Jermenima proglasi za genocid.
Sada počinje nov stepen eskalacije. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan zapretio je Amerikancima da će, „ako to bude potrebno“, to jest, ako stupe na snagu sankcije koje traže neki senatori, zatvoriti vazduhoplovnu bazu u Indžirliku i radarsku stanicu u Kuredžiku.
Ulrih Kin sa instituta za istraživanje mira i bezbednosnu politiku na Univerzitetu u Hamburgu daje svoju ocenu situacije.
DW: Turski predsednik preti zatvaranjem dve baze SAD na američkom tlu. Koliko bi taj korak bio opasan po američke snage?
Ulrih Kin: Pretnja ima težinu, jer Amerikanci su u prošlosti mnogo koristili tu bazu a i radarska stanica u Kuredžiku je krajnje relevantna za NATO. Kuredžik ima važnu ulogu u NATO-programu ranog upozoravanja.
Zato nisam siguran da li tu pretnju uopšte valja shvatiti ozbiljno. Ona me podseća na igru „moše“ između Vašingtona i Ankare – ko prvi trepne ili se izmakne, pokazao je strah i izgubio partiju. Ne mogu da zamislim da će Erdogan to zaista učiniti. Ankara bi stavila na kocku svoje članstvo u NATO. Eskalacija bi isto tako naštetila samom NATO u kojem postoji velika međusobna zavisnost. Zato bi kompletna eskalacija bila besmislena. Ta pretnja mi izgleda više kao unutrašnjepolitički manevar, jer se Erdogan nalazi pod pritiskom. Pokazuje Amerikancima mišiće jer to dobro izgleda u očima birača.
Navodi se da se u Indžirliku nalazi i nuklearno oružje – može li takva baza da se tek tako zatvori?
Tamo se nalaze bombe tipa B-61, to je slobodno padajuća bomba koja se kači ispod aviona. To je nuklearno oružje koje služi politici zastrašivanja. Nuklearno oružje je smešteno u podzemnim trezorima i u slučaju krize bi moglo da se pripremi za dejstvo. Dakle: to nije glasina, već je prilično sigurno da tamo postoji nuklearno oružje. Jedino što za to nema zvanične potvrde Amerikanaca.
Da li je povlačenje iz vojne baze sa nuklearnim bojevim glavama zaista realistično? To mora da predstavlja veliki logistički zahvat.
I pored toga, u SAD van vlade postoje glasovi koje bi trebalo ozbiljno shvatiti i koji se zalažu za povlačenje jer, kako kažu, Turska više nije partner. Takvo mišljenje se može čuti pre svega iz redova Demokrata. Trampova vlada se o tome slabo izjašnjava.
Ako bi se SAD povukle, ne bi moglo da se očekuje da će turska vojska da preotme nuklearno oružje. Naposletku, to oružje čuvaju vojnici SAD. A onaj ko nema kodove za aktiviranje oružja, ne bi znao šta će s njim. Za hakovanje kodova bi bilo potrebno najmanje pola godine.
Amerikanci bi posle povlačenja morali da traže novu bazu. Prema jednom radaru koji registruje pokrete trupa, vojna transportna vozila SAD su pokrenuta iz baze. Da li je to reakcija na njeno moguće zatvaranje ili slučaj – to se ne zna. To je zasad čista spekulacija.
Od prošle godine, napetosti između Ankare i Vašingtona su se stalno povećavale, pošto je Ankara kupila jedan ruski odbrambeni sistem i zbog vojne ofanzive u Severnoj Siriji stalno se govorkalo i o sankcijama – ali one su izbegnute diplomatskom spretnošću. Da li bi Erdogan zatvaranjem vojnih baza SAD sada prevršio meru? Hoće li sada pljuštati ekonomske sankcije ili preti definitivno zaustavljanje isporuke najmodernijeg „nevidljivog“ aviona F-35?
Da se ode toliko daleko? Tu sam skeptičan. Ove strane bi previše imale da izgube. Kada bi definitivno bila isključena iz programa F-35, Turska bi morala da traži nove isporučioce i to bi dalje pogoršalo podelu u NATO. Ali i SAD imaju jak ekonomski interes: vojno-industrijski kompleks bi da prodaje taj avion.
Geopolitički gledano, potpuni razlaz sa Ankarom bi doneo velike gubitke NATO. Turska je utvrđenje i veoma važan saveznik kada je reč o Južnom Kavkazu i Siriji. Uz to bi turska vlada stupila u jak savez sa Rusijom, a to Evropljani žele da izbegnu po svaku cenu.
Turska je zapravo trebalo da dobije stotine aviona tipa F-35, ali je onda Ankara isključena iz programa. Vođstvo turske vlade je više puta naglasilo da obavezno želi da bude primljeno u program. Zašto je to za Ankaru tako važno?
U Nemačkoj to možda nije tako razumljivo, jer mi nemamo direktne konflikte na državnim granicama. Za Tursku to izgleda drukčije: postoje vojni sukobi u Severnoj Siriji, u Iraku i na Kavkazu. Naravno da turska vlada ima potrebu da se dobro obezbedi i da je u njenom interesu da može dobro da brani zemlju. „Nevidljivi“ borbeni avion F-35 je od esencijalnog značaja za odbranu. To je „Ferari“ među borbenim avionima – može da leti vrlo nisko i da zbuni protivničke radare. Avion je enormno skup, ali ultramoderan. Većina saveznika u NATO kupuje taj avion. To što Turska ne želi da bude isključena iz programa, sasvim je razumljivo.