„Vučić i Tači kao dva feudalna kneza“
8. septembar 2018.
Nemačka vlada je poslednjih nekoliko sedmica u više navrata odbacila mogućnost prekrajanja granica na Balkanu. Kakav je stav socijaldemokratskog poslaničkog kluba u Bundestagu?
Mi u potpunosti podržavamo stav savezne kancelarke. Mi smo protiv povlačenja novih granica po Evropi jer bi to moglo imati fatalne posledice. Tu je Bosna i Hercegovina gde ima nekih koji bi se jako radovali povlačenju novih granica kroz svoju zemlju. I Makedonija bi mogla biti ugrožena. Pitanje je, ako menjanje granica postane legitimno, šta ćemo dalje sa pitanjem Krima? Situacija je zapravo takva da bi, kada bi svim separatističkim pokretima dozvolili povlačenje novih granica, dobili 40 novih država u Evropi. Šta bi to značilo možete zamisliti. Ali ako se držimo Balkana, mislim da bi ovakvi potezi samo vodili ka novim sukobima.
Drugo pitanje je pitanje legitimiteta: ko se ovime bavi? Nisam znao da Kosovo ima predsednički sistem. Isti slučaj sa Srbijom. Dakle imamo dva predsednika koji tu nešto petljaju kao u feudalno vreme gde dva kneza jednostavno menjaju zemlju zajedno s kmetovima koji se nalaze na toj zemlji. Ja uz najbolju volju ne mogu da zamislim da to neko ozbiljno politički može prihvatiti u 21. veku.
Mi nameravamo da na Zapadnom Balkanu izgradimo i jačamo demokratije. A demokratija pre svega znači pravo pojedinca, osnovna, ljudska prava. A to znači u prvom redu da se u obe zemlje, Srbiji i Kosovu, prate i ispunjavaju ovih 35 poglavlja koja su potrebna za punopravno članstvo u Evropskoj uniji. Posebno poglavlja 23 i 24 koja tematizuju ljudska prava, pravosuđe, ravnopravnost. A tu je i poglavlje 35 koje nalaže obezbeđivanje granica a ne stvaranje novih.
Znači kada sve to imamo vidu možemo reći: ko god da je došao na ovu ideju, ona nema drugu svrhu nego pokušaj spašavanja dve promašene politike, kako u Srbiji tako i na Kosovu.
Kako onda objašnjavate činjenicu da ideja kod nekih političara, pa i na nivou EU, nailazi na odobravanje? Radi li se o želji da se reši pitanje odnosa Srbije i Kosova bez obzira na oblik tog rešenja?
Mogu da pretpostavim da su neki u trenutnoj globalnoj političkoj situaciji tanki sa živcima. Ali ja zaista mislim da je to potpuno pogrešan put. Jer oni kojima je zaista stalo do demokratije gde ljudska prava stoje na prvom mestu moraju biti pre svega za društvo građana, a ne nacionalističkih grupa. Dakle ako mi ozbiljno želimo da pružimo otpor ovom predlogu pojedinih autokrata, onda ne možemo pristati na ovako nešto.
To znači da moramo, uza sve nevolje koje vladaju na Balkanu, podržati demokratske snage na licu mesta, ozbiljno se boriti protiv nacionalizama, moramo odaslati jasan signal da su nacionalizmi koji su na Balkanu pustili korene uzrok svom jadu. Trideset odsto nezaposlenosti kod mladih... Sve je to slepa ulica. Dopuštanjem povlačenja novih granica bismo dali i legitimitet etničkim čišćenjima koja su se dogodila poslednjih decenija. Legitimacija antidemokratija na Balkanu.
Vi kao njemački političar već godinama pratite ovaj deo Europe. Da li je Nemačka odigrala konstruktivnu ulogu u razvoju situacije na Balkanu?
Mislim da je uloga bila konstruktivna. Mnogo vremena provodim na Balkanu i često čujem od ljudi tamo: Nemačka bi morala ovo, Nemačka bi morala ono. Nemačka je samo jedna zemlja, iako najveća u EU. Mislim da je previše onih koji dolaze u Berlin i kažu: ako nas Berlin podrži onda je sve u redu. Mislim da tu treba više da uključimo i ostale zemlje, pre svega one veće i to ne samo Francusku, Italiju nego i Poljsku recimo.
Nemačka uživa veliko poverenje, već je mnogo uradila na Balkanu, ali Nemačka ne može sve sama. Uprkos tome moramo nastaviti da podržavamo demokratske snage na licu mesta. I civilno društvo i to ne samo sa malo novca, da to bude poligon za nečiju zabavu, nego da iz toga slede konkretni politički projekti. I tu je potrebno više pritiska od strane EU.
Bili ste nedavno na Kosovu. Kakva je vaš utisak o stanju u društvu?
Bilo da se radi o Kosovu ili o nekim drugim zemljama u regionu: tu su usponi i padovi ali ništa što zaista pomaže građanima. Mi sad možemo kritikovati političare. Ali isto tako moramo biti iskreni i zapitati se: ko je izabrao te političare? Narod tajnim glasanjem. Izbori nisu uvek održavani po demokratskim standardima ali mi ipak govorimo o legitimno izabranim vladama. I kad u zemljama Balkana opozicija kritikuje vladajuće, ja ih uvek pitam: a šta je alternativa? Alternativa zaista ne može biti da se uvek iznova stvaraju nacionalističke napetosti. Nacionalizam je rak-rana balkanskog društva.
Što se tiče Kosova, tamo sam razgovarao s Aljbinom Kurtijem (opozicioni pokret Samoopredjeljenje prim. red.) i dao mu jasno do znanja da ono što on radi nije socijaldemokratija. Mi se dakle uvek moramo pitati koja je alternativa nacionalizmu. Ljudi imaju druge probleme, u to sam se u više navrata uverio na licu mesta.
Ali i medijski stvari idu u pogrešnom smeru. Zašto se recimo toliko pažnje pridaje rubnim pojavama poput recimo Šešelja koji na poslednjim izborima nije osvojio više od četiri odsto glasova? Temama koje ljude zaista zanimaju i tište se ne bavi niko. Ako želimo alternativu nacionalizmu, onda se moramo baviti stvarima koje ljude zaista muče.
Ali šta mi građanima pružamo? Tu je Berlinski proces ali šta je iz njega proizišlo? Par projektića, velika najava ali u principu veliko ništa. A svi znamo koliko bi bilo važno da se maknu carinske i ostale prepreke između tih zemalja. Ali ništa nije postignuto a svi bi želeli u EU. A to je kontradiktornost.
Stvoren je mentalitet prema kojem se svi busaju u prsa da su patriote a smatraju da im je dete uspelo ako se domoglo inostranstva. Kakav je to patriotizam? Dakle ovaj proces mora početi od pojedinca. Isto kao što je u Nemačkoj 1968. sin pitao oca: Zašto si dozvolio da se dogodi nacionalsocijalizam? isto tako moraju deca na Balkanu sada pitati svoje roditelje zašto su dopustili da se nacionalizam razvije do te mere.
Kako ste doživeli situaciju na Kosovu koje sebe vidi kao žrtvu?
Kosovo nije nikakva žrtva istorije. Kosovo je žrtva društva koje više nema hrabrosti, koje je diglo ruke i koje uvek spas traži u inostranstvu, da neko dođe i spasi Kosovo. A istovremeno društvo koje nije spremno da se samokritično zapita: gde sam? Šta mogu učiniti za dobrobit svog društva?
Liberalizacija viznog režima s Kosovom nije toliko važna. Ona neće doprineti tome da neko na Kosovu pronađe bolji posao, da obrazovanje bude bolje, da se poboljša infrastruktura. Spas nije u instranstvu, spas treba tražiti u sopstvenoj zemlji.
*Josip Juratović, rodom iz Koprivnice, od 2005. je poslanik Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) u nemačkom parlamentu. Član je Odbora Bundestaga za spoljne poslove i izvestilac Odbora za evropske poslove zadužen za jugoistočnu Evropu. Intervju sa njim deo je serije razgovora sa poslanicima nemačkog parlamenta s temom: Kosovo i Srbija – kako do rešenja?