Vreme za američku dominaciju?

Putinova inicijativa u Ukrajini sva druga goruća pitanja u svetu, ostavila je u senci. To nije samo najveća pretnja po bezbednost Evrope od Drugog svetskog rata, već i najteža spoljnopolitička kriza od Obaminog dolaska na vlast, smatra politolog sa Harvarda Nikolas Brns. „Smatram da su pred Obamom dva velika izazova: jedan je da, zajedno sa Nemačkom i drugim državama, reaguje na rusku agresiju u Ukrajini, a drugi su kineske ekspanzionističke tenedncije na području Istočnog, ali i Južnog kineskog mora koje SAD stavljaju pred brojna pitanja”.

Reč je o dva problema sa jednom konsekvencom: „Vreme je za američko vođstvo“, kaže ovaj ekspert za spoljnu politiku, koji je u vreme Bušove administracije kao stručnjak za politička pitanja obavljao treću najvažniju funkciju u Ministarstvu spoljnih poslova SAD. „Vreme je da okupimo NATO i učvrstimo veze između SAD i Evrope“, dodaje Brns i kaže kako smatra da su SAD u stanju da preuzmu vodeću ulogu: “Ali se to prvo mora videti kod predsednika“.

Barak Obama je od referenduma na Krimu izložen kritikama i optužbama republikanaca, a posebno senatora Džona Mekejna, zbog toga što nije dovoljno oštar u svojim reakcijama protiv Putina. Ipak, vojna intervencija protiv jedne nuklearne velesile, kakva je Rusija bila bi fatalna, upozorava Brns. Pogotovo što Ukrajina nije članica NATO.

Nemačka kancelarka Merkel i američki predsednik Obama su se poneli veoma odgovorno odlučivši da odgovore na tri nivoa. „Najpre se mora finansijski podržati Ukrajina. Drugo, ali jako važno, jeste da mi imamo obaveze prema državama članicama NATO i susedima Rusije, kao što su: Poljska, Estonija, Letonija i Litvanija. I na kraju, Putin za svoje postupke mora plati cenu. I mislim da zbog toga sankcije imaju smisla”, komentariše Brns.

Greška ili mudro povlačenje?

Bela kuća menja doktrinu i Ministarstvo finansija postaje nevojna ispostava Pentagona: odmicanje od skupih i dugotrajnih vojnih intervencija i umesto toga, sankcije i inteligentno vođenje rata bespilotnim letelicama. Ali, pre svega, ne samostalno. Tako je Obama 2011. godine, uz podršku NATO saveza i arapskih zemalja, izveo vazdušne napade u Libiji. I kada je Moamer al-Gadafi skinut s vlasti, Amerikanci nisu dalje investirali u razvoj demokratije u Libiji. Neki to iz današnje perspektive vide kao grešku.

Kada je međunarodna zajednica prošle godine odbila vojnu intervenciju u Siriji i Obama se povukao. To je bila velika greška, smatraju i prebacuju republikanci. Oklevanje saveznika da preduzmu nešto u Siriji pokazalo je Putinu da iza američkih pretnji ne stoje dela, izjavio je za DW konzervativni američki kongresmen Čarls Dent. „Putin je pomno posmatrao Ameriku u proteklih pet godina. Posmatrao nas je u Siriji. Posmatrao je naše pregovore sa Iranom. Posmatrao je kako SAD povlači svoje protivraketne sisteme iz Češke i Poljske“, kaže Dent. Zato on, kako ističe, razume Putinov zaključak da SAD nisu u stanju da ispune svoje obaveze u svetu. On je, kaže Dent, u svemu tome pronašao vakum, koji može da popuni.

Bivši diplomata Brns takođe američko povlačenje iz Sirije tumači kao pogrešan signal: "Mi smo povukli liniju na pesku i rekli da će onaj ko je bude prešao, biti kažnjen. Međutim, nije bilo nikakve kazne. Ipak mislim da nije fer tvrditi da je SAD slaba ili naivna i da gubi autoritet“, smatra on.

SAD nije oslabljena?

Brus Džones iz vašingtonskog trusta mozgova "Brookings Institution" iznosi svoje zapažanje. "SAD nije oslabljena sila, ona je postojana. Tačno je da se na sceni pojavljuju i drugi akteri. Ipak, Amerika zbog snage svog političkog i privrednog sistema, vojnog potencijala, rastuće populacije, inovacija i tehnologija i energetskog buma, i dalje predstavlja dokazanu silu na svetskoj sceni“.

Amerika je i dalje dominantna i vodeća sila u vojnom pogledu. "Ukoliko se uzmu u obzir američki vojni i privredni kapaciteti i sagledaju zajedno sa kapacitetima saveznika SAD-a, onda Zapad drži oko 70 odsto svetske privrede i ima ogroman vojni potencijal“, ističe Džones. Suzdržanost je nastala iz naučenih lekcija u američkim vojnim pohodima u Iraku i Avganistanu.

SAD pred raskrsnicom

Po završetku dva rata, Obamina spoljnopolitička strategija je još u povoju, smatra Majkl Verc iz Centra za razvoj Amerike u Vašingtonu. "To ne znači da Beloj kući ili Ministarstvu spoljnih poslova nedostaje mašte i kreativnosti, već je reč da se mi sada nalazimo u jednoj prelaznoj fazi, u kojoj više ne funkcionišu samo tradicionalni načini vojnog rešenja sukoba."

Problem je u tome što su „konflikti postali asimetrični i što se u njih ne može ulaziti samo vojnom silom. To je jedna dimenzija. Druga dimenzija je postojanje masivnog geografskog pomeranja, koje se tek u početnom stadijumu pojavljuje na prostoru koji seže do Pacifika.“

Obamina vlada je različitim inicijativama pokušala da odreaguje na tektonski nestabilno područje. Predsednik SAD je pokušao da formira mrežu saveznika sa svim državama koje imaju demokratsko uređenje. "Tu spadaju i takozvane velike investicije na političkom planu u Tursku, Brazil, Indiju. Pored toga, potrebna je nova orijentacija američke spoljne politike na prostoru Pacifika, a posebno kada je u pitanju odnos prema Kini“.

Obamina vlada je spoljnopolitički razapeta između dve vatre, smatra Verc. On je zapravo između konflikta 20-og veka, dakle Bliski istok s jedne strane, i budućih izazova 21-og veka, koji se odnose na prostor Pacifika. Taj prelazak će potrajati još nekoliko decenija.

Autor: Antje Pasenhajm / fš
Redakcija: Jakov Leon