Vreme kada su rušene džamije

„Najteže mi je kad se setim dana kada su kamioni srpske vojske pred džamiju dovezli ljude iz logora na Manjači. Bio je petak, mi smo klanjali džumu-namaz. To je išlo tajno, morali smo da budemo tihi. A onda je muftija skroz prekinuo molitvu, jer se napolju čuo kamion. I tada sam video ono što nisam ni sanjao da ću ikada u životu da vidim – pakao“, priča Kasim Berberović, dok u obnovljenoj Ferhad-pašinoj džamiji priziva sećanja iz rata u njegovom rodnom gradu.

Silom prilika, jer mu je majka bila bolesna i nepokretna, Berberović je sve vreme rata bio u Banjaluci i u tom periodu se, priča, nagledao dosta stravičnih scena. Ipak, sećanja na ljude iz logora na Manjači ostala su najupečatljivija. „To su bili ljudi kosturi. Jaukali su i plakali i mi smo ih na nosilima uneli u džamiju, da im se nekako pomogne. Te jauke nikada neću zaboraviti.“

Bilo je veoma teško pomoći tim ljudima u tom trenutku u Banjaluci – kretanje po gradu i odlazak doktoru moglo je da znači i smrt. U gradu nije bilo ratnih dejstava, ali je, svedoče Banjalučani, bilo terora druge vrste s ciljem proterivanja ili dobrovoljnog odlaska svog nesrpskog življa iz grada. Vlasti su se pri tom služile raznim metodama, počevši od davanja otkaza nesrpskim službenicima, preko policijskog časa, radne obaveze i pre svega premlaćivanja – na ulicama, u logorima i policijskim stanicama. Jedinice srpske vojske često su vršile pretrese u hrvatskim i muslimanskim kućama. Ljudi su premlaćivani još na putu do policije, a posebno ozloglašen je bio takozvani „Crveni kombi“. On je kružio gradom i njegovo osoblje nasumice je legitimisalo i hvatalo ljude, koji su bivali pretučeni na licu mesta – često i na smrt.

„Banjaluka je sva zapravo bila jedan veliki logor u kojem su svi i u svakom trenutku mogli da budu uhapšeni i pretučeni. Pomoć pretučenima davale su humanitarne organizacije iz Nemačke, kao i Merhamet i Karitas, koje su dolazile da previjaju te pretučene ljude. Jer i tim ljudima je neko morao da pruži medicinsku pomoć, a nije se smelo kretati po gradu“, priča Dževad Šarić.

No, iako je atmosfera u gradu u to doba bila napeta i iako je vladalo potpuno bezumlje, kako priča banjalučki novinar Mišo Vidović, i u tom haosu je bilo pozitivnih primera suživota i brige za komšije, bez obzira na veru i naciju. „Ja znam čovjeka koji je onog dana kada je Ferhadija srušena u jednoj muslimanskoj mahali na sav glas vikao kako ga je sramota što se zove kako se zove. A bio je srpske nacionalnosti. Ali bio je pravi Banjalučanin i za njega je Ferhadija, kao i za sve druge prave Banjalučane, bila simbol našeg grada. I onda je išao od kuće do kuće i tešio ljude, i govorio je kako je siguran da će doći dan kada će Ferhadija ponovo nići kao feniks iz pepela“, svedoči Vidović.

I bez rata – rat

Ono što je Banjalučanima u to vreme pomagalo pri legitimacijama na ulicama, bila je takozvana ispisnica: dokument koji je potvrđivao nameru vlasnika da će u skore vreme da napusti grad. „Ta ispisnica se dobijala u policiji, ali je i to opet bilo opasno, jer vam je, pored ispisnice, bilo potrebno još 14 dokumenata, zbog kojih ste se morali da se krećete gradom. Svaki od tih dokumenata je u ono doba, koštao sto maraka. A nikad se nije znalo šta se može desiti“, priča Šarić.

Banjalučali su ta dokumenta prikupljali u pauzama nakon boravka na takozvanoj radnoj obavezi, što je bio poseban vid terora nad nesrpskim stanovništvom. Kroz to su prošli i Šarić i Berberović, kao i Ismet H. (pravo ime poznato redakciji), koji se u obnovljenoj Ferhadiji u međuvremenu pridružio dvojici prijatelja i sa njima prebire ratna sećanja. „Oni koji nisu bili mobilisani, morali su da se jave u vojni odsek i prijave za radnu obavezu. Išlo se po dve sedmice. Ja sam na primer bio na ratištu kod Doboja i tamo sam kopao rovove. Ljudi su pored mene leteli u vazduh. Ugledni profesori i doktori čistili su ulice – tako su hteli da ih ponize. Radili su se najteži poslovi, ljudi su čak morali da kose minirane livade. Izgovor je bio da se kosi trava, ali je srpska vojska te livade tako deminirala – telima Bošnjaka i Hrvata“, priča Ismet H.

Rušenje džamija

Tako je bilo u Banjaluci početkom devedestih i u takvoj atmosferi porušene su sve banjalučke džamije – njih ukupno 16, od kojih neke od izuzetne kulturno-istorijske vrednosti. Reč je o džamiji Ferhadija sa Sahat-Kulom, o nekoliko turbeta, kao i o džamijama Arnaudija i Gazanferija. Porušeni ostaci džamija kamionima su razvoženi širom grada – na deponije smeća ili su bačeni u Vrbas. Tako je bilo i sa Ferhadijom. Srušena je 7. maja 1993. godine, a za kamenjem od kog je bila sagrađena, za jedinstvenom vrbaskom sedrom, dugo se tragalo. I to je, pored političke situacije, usporavalo obnovu simbola Banjaluke.

„Nakon dugo godina ljudi u Islamskoj zajednici ipak su dobili dojavu gde bi to kamenje moglo da se nalazi. Nešto od toga je i nađeno – pet metara ispod zemlje i prekriveno smećem. Nešto je moglo da se iskoristi, a nešto moralo ponovo da se kleše, jer je Ferhadija morala da izgleda baš onako kako je izgledala pre rušenja“, priča Kasim Berberović. On dodaje da su tu dojavu Islamskoj zajednici u Banjaluci dali ljudi koji su najverovatnije učestvovali i u samom rušenju.

Suživot samo deklarativno

Kako je danas biti musliman u Banjaluci i redovo dolaziti u Ferhadiju? „Pa nije najbolje, poslednjih godina je bilo dosta incidenata. Mi znamo da mnogi Srbi u gradu to osuđuju, ali ne znamo šta da mislimo o tome što se ti počinioci nikad ne uhvate. Sve vreme se nešto opstruira i sa tim se mora prestati, to je problem. Na polaganju kamena-temeljca (7.5.2001.) ubijen je čovek, a počinioci nisu pronađeni do danas. Mi smo vam ovde dobri samo za dažbine, a kad tražimo povrat imovine, naša prava, ono što je naše, a što nam je u ratu oteto, odmah ne rade kompjuteri, odmah je sudija na odmoru i tako dalje“, kaže Berberović. I to je najveći problem, kažu banjalučki muslimani. Ljudi koji su indirektno podržavali zločine ili su ih prećutkivali, danas su dio vlasti, neki čak sjede i u ministarstvima. „Pa, kako“, pitaju se „da ljudi tu vjeruju jedni drugima“.

Nije li upravo obnova Ferhadije dokaz da je vlastima stalo do pomirenja i suživota? „Pa jeste, to je dobar znak i fina poruka, ali šta vredi to izjašnjavanje za suživot, kad će sutra ovde u Ferhadiji na namazu da bude pet ljudi. Ovo se nije sagradilo za ljude, jer ih više nema, jer su oterani. Ovo se sagradilo za strance i za turiste, da se ima šta pokazati“, kaže Dževad Šarić.

Otvarenju džamije Ferhadije u subotu (7.5.) prisustvovaće visoki zvaničnici, kako iz inostranstva, tako i iz Sarajeva i entitetske vlade u Banjaluci. Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik već je posetio Ferhadiju i kao poklon pred otvaranje darovao veliki crveni tepih. Da li je to znak da su muslimani u Banjaluci dobrodošli i rado viđeni? „Ako je iskreno i od srca, treba mu se zahvaliti. Ali to ne rešava naše probleme. Ako se zaista želi pomirenje i da i mi ovde u Banjaluci svi imamo ista prava, onda prvo mora da proradi pravna država i onda je pred nama još mnogo, mnogo posla“, zaključuje i Dževad Šarić. On je, ponavlja, jedan od onih koji svim srcem vole Ferhadiju, baš kao i svi drugi istinski Banjalučani, bez obzira na veru i naciju.

Banjalučki novinar Mišo Vidović smatra ipak da je obnavljanje Ferhadije dobra poruka i da on ima osećaj da su Banjalučani spremni na pomirenje i spremni da, kao i decenijama pre rata, ponovo poštuju jedni druge. „Ranije je oko Ferhadije bilo dosta radnji i dućana i u jednom od tih dućana je radio i jedan kujundžija Risto. Kada bi se na Ferhadiji začuo ezan, on je prestajao sa radom i čekao da vernici završe molitvu. Pravi Banjaljučani oduvek su poštovali jedni druge, bez obzira na veroispovest“ kaže Vidović. I imam osećaj, dodaje on, da je došlo vreme da ljudi ponovo žele da žive u miru i obostranom poštovanju.