Međunarodna diplomatija nije mogla da spreči katastrofu u Alepu. Tu gorku realnost pokazuju dramatične slike bespomoćnih ljudi u istočnom Alepu koje mesecima obilaze svet. On na uverljiv način dokazuju da je međunarodni poredak u sirijskom građanskom ratu – zakazao.
Naime, odlučujući instrumenti tog poretka, Ujedinjene nacije i Savet bezbednosti, proteklih ratnih godina su se, zbog ruske i kineske politike blokade, pokazali nesposobnim da zaustave rat.
Međunarodno pravo nije problem
Ipak, ako se malo bolje sagleda situacija, lako se može prepoznati sledeće: nije tu primarno reč o zakazivanju međunarodnog prava koje važi i u građanskom ratu i zabranjuje zločine, kao i ciljane napade na bolnice i civile – „katastrofa iz Alepa“ je pre svega posledica brutalnog Putinovog i Asadovog načina vođenja rata, kao i neefikasnosti Obamine administracije. Ona je prerano odlučila da bude protiv vojne intervencije, a njome je mogla da se zaštiti umerena opozicija u konfliktu koji je eskalirao. Do nje nije došlo čak ni kada je Asad upotrebio hemijsko oružje protiv sopstvenog stanovništva.
Otežavajuća okolnost bila je i instrumentalizacija konflikta od strane Saudijske Arabije i Irana. Te dve regionalne sile su, preko leđa ljudi u Siriji, vodile nemilosrdan, religijski nabijen, zamenski rat.
Ono što se dešavalo u Alepu, jeste jasan slom civilizacije. Na kraju krajeva, strahote su se događale pred očima svetske javnosti. Veliki deo ratnih zločina Asadovog režima, ali i opozicije, dobro je zabeležen zahvaljujući angažovanim aktivistima i predstavnicima Ujedinjenih nacija. Ipak, ne možemo da računamo s tim da će odgovorni za zločine protiv čovečnosti iz Sirije, Rusije ili Irana ikada biti pozvani na odgovornost. Šta dakle da se radi, s obzirom na ovu konstelaciju konflikta?
Alepo: Etapna pobeda ili prekretnica?
Naravno, vraćanje Alepa pod kontrolu Asadovih trupa i njenih saveznika – iransko-avganistansko-pakistanskih milicija – predstavlja etapnu pobedu za sirijskog diktatora. Možda to čak postane odlučujuća prekretnica.
Asadove pristalice već sada sanjaju o „konačnoj pobedi nad teroristima“. I mediji u Libanu koje kontroliše Hezbolah, kao i Revolucionarna garda u Teheranu, računaju sa skorom „božijom pobedom“ u sirijskom građanskom ratu.
Međutim, samo vojno rešenje za taj kompleksni konflikt nije realno. Osim toga, skoro pa da je isključeno da će demoralizovana i iscrpljena Asadova vojska biti u stanju da stavi pod svoju kontrolu čitavu zemlju.
Vratiti Rusiju nazad za pregovarački sto
Rusija, za razliku od Irana, u Siriji sledi interese o kojima može da se pregovara i beskonačni. Religijski nabijen, gerilski rat u pojedinim delovima te zemlje, ne može biti njen strateški interes. Zato Zapad može da se uključi upravo tu da uradi sve kako bi bio moguć povratak ka političkom procesu. Pritom bi mogla da bude od pomoći činjenica da je Moskva svoje ciljeve već postigla. Od promene režima u Damasku konačno se odustalo, a Moskva i nema drugu mogućnost, osim da učestvuje u uspostavljanju reda nakon rata.
Do trenutka kada Trampova administracija bude preuzela vlast, Zapadu ne preostaje ništa drugo osim da podrži nastojanja čiji je cilj zaštita civila – i da se nada brzom američko-ruskom sporazumevanju kada je reč o političkoj tranziciji u zemlji koja se nalazi u građanskom ratu.