Vlasotince, varoš idilska

Pomislio sam da mi je neko zabio svrdlo u mali mozak. Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim da je taj bol povezan sa onim što sam upravo zagrizao. Papričica u ulju je imala onu podmuklo-bledozelenu boju, ali ovo ipak nisam očekivao.

Bivao sam po kafanama od Niša do Leskovca, od Pirota do Vranja. Bilo je tu ljutih primeraka, nemilosrdnih pakovanja kapsaicina – skraćeno CPS – one ljute droge na koju se od malena navuku ljudi južno od Niša. Ali nigde nisam naišao na ovakav primerak.

Pokušao sam da zamislim čitav genetski lanac  papričica-ubica, od pretkolumbovske Amerike do trenutka kada će se posle evo već više od pet vekova, meni suđen primerak sklupčati u tanjiru, u kafani Vila Gunjetinac.

Kafana za praznike nije radila četiri dana, ugodna podrumska prostorija u etno stilu bila je hladnjikava. Društvo u ćošku je ispijalo pivo i glasno ogovaralo sopstvene i tuđe živote. Inače, nigde nikog.

Blagorodna vurda           

Roštiljski produkti koje nudi domaća kuhinja jesu solidni. Ali šta vredi, kada je posle ugriza paprike (da se razumemo, ugrizla je ona mene, a ne ja nju) sve što sam stavio u usta bilo samo davna senka nekog ukusa. Naučnici tvrde da ljuto nije vrsta ukusa kao gorko, slatko, kiselo, slano i – umami, ukus izazvan glutamatima. Ljuto je bol receptora.

Naposletku je pomogla „vurda“ – salata koja inače nije na jelovniku regionalnih restorana severno od Vlasotinca. Noviji fensi naziv za ovaj specijalitet je „krem sir sa paprikom“.

Odavde do Pirota se ide brdskim putem punim krivina. Na trideset i sedmom kilometru naiđe se na Babušnicu. Tu, u slivu reke Lužnice, jeste „vurdin“ zavičaj. Vurda je bila kao melem za moja bolna nepca.

Samo, u tom kraju, prema statistikama, najbrže opada broj stanovnika u celoj zemlji. Dakle, ako naletite na „vurdu“ kao ja, odmah je naručite. Ko zna da li će uskoro biti nekoga da je napravi.

Izlazim iz restorana smeštenog u prizemlju kuće izgrađene 1885. Ova uzorna kuća vlasotinačkog građanstva imala je sreće – nju su potomci gazde koji ju je izgradio temeljno renovirali. To je retka pojava. Supstanca građevinskog nasleđa duž glavne, Nemanjine ulice, kojom šetam posle obeda, kruni se i nestaje naočigled svih nas.

Potpis Nikolaja Krasnova

Preko svega pada seta januarskog dana. Na glavnom trgu, koji je nekada bio pijaca, još uvek je najlepša tačka obelisk koji je početkom tridesetih godina prošlog veka, za vreme kraljevanja Aleksandra Karađorđevića, bio podignut po nacrtu Nikolaja Krasnova, ruskog izbeglice i vrhunskog arhitekte iz carskog okruženja.

On je vrelom patriotizmu Vlasotinčana – oni su u 19. veku četiri puta dizali ustanak protiv osmanske vlasti, a tri puta je varoš zbog toga bila spaljena – podario smirene akademske linije. Malo ko bi mogao odmah da primeti da je obelisk u stvari spomen-česma. Posvećena je svim borcima za slobodu od 1809. do 1918.

U miroljubivoj je koegzistenciji sa spomenikom iz kraljevske epohe u parkiću su i poprsja lokalnih narodnih heroja iz Narodnooslobodilačke borbe. Stojim pred likom Milorada Dimanića čije je ratno ime zvanično bilo Miloš, a nezvanično Kurjak. Ovaj vlasotinački stolarski radnik i sindikalac poginuo je u borbi sa bugarskim okupatorima 1944. Njegovo izliveno lice je ovde od 1953.

Preko njegovog ramena vidim jednu od najstarijih zgrada u varoši – nekada je tu bila turska uprava, a danas je tu smešten Gradski muzej.

Jutro na Vlasini

Jutros sam, pre odlaska u restoran, prvo obišao branu na Vlasini. Dovršena je 1982. i služila je regulaciji vodosnabdevanja do velike poplave 1988. Posle toga su inženjeri našli drugo rešenje, ali je brana ostala – sa verovatno jedinstvenim gradskim kupalištem u zemlji.

Leti je ovde živo i golišavo. Sećam se da sam ovde u julu proboravio lepo popodne. Brana je bila zatvorena, gradska plaža puna kupača, dan zlatan. Izuli smo cipele i pregazili betonski put, koji je leti pod vodom, pored zgrade mlina sve do brane.

Vlasina bila hladna, ali ne i nemilosrdna kao Neretva. Tada je, prirodno, varoš imala mnogo više šarma. Suncobrani, raskošne krošnje drveća, bašte kafea i restorana. A sada je tiho. Put do brane je suv. Januar bez snega, sunčan dan.

Planinska Vlasina izbija između brda na rub Leskovačke kotline. Kada stojite na brani i posmatrate maglu kako se diže sa obronaka, a sunce je pretvara u žutu vunu, kada pogledate u zlatastu vodu, onda vam bude drago da ste tu, a ne na nekom drugom mestu.

Kosta ispod mosta

Na drugoj obali šetača dočeka navijački mural koji ukazuje na to da ovdašnja omladina ne želi da zaostane za beogradskim huliganima: „Četnici sever“. Kada bi ti klinci, koji pubertetsku želju da budu zajebani ostvaruju na ovaj način, makar za trenutak zavirili u istoriju sopstvene varoši, ne bi im ovo zidopisanije baš tako lako išlo od ruke.

Naime, u jednoj od lepih zgrada u varoši prve dve godine Drugog svetskog rata stolovali su četnici Koste Pećanca, koji je i po ravnogorskim merilima bio kvisling, pa su ga 1944. upravo ravnogorci ubili.

Šetam pored reke prema mostu. Jedna sredovečna gospođa telefonira tako glasno da sam i ne želeći saznao da je ovaj kej samo bleda senka nekog drugog, bivšeg mesta. Koje ova gospođa očito objašnjava nekome ko je otišao jako davno i daleko od rodnog kraja.

Onda se setim da su Vlasotince i celi ovaj lepi kraj jako dugo izvozili – ljude. Najpre kao građevinske pečalbare koji su onda iz austrougarskih krajeva, pa iz severnih predela Kraljevine Jugoslavije u varoš donosili znanje o novim građevinskim trendovima. A od šezdesetih, se rado ide bivšim dušmanima – u Austriju i Nemačku. Kažu da su Crnotravci najbrojniji pečalbari. Demografsko osipanje koje su donele ratne devedesete ne treba ni spominjati.

Apoteka pa pijaca

Ulazim u apoteku da uzmem nešto za smirenje stomačnih tegoba. Čekam da nekoliko starijih gospođa i mladić obave razgovore. Možda je to bilo slučajno, ali svi su tražili tablete za spavanje, sedative ili antibiotike – bez recepta.

Apotekarka im je strpljivo objašnjavala da bi ipak prvo morali kod lekara. To me podseti na činjenicu da je pola Srbije decenijama bilo na manje-više teškim lekovima koji su bili lako dostupni.

Pijaca je preko puta autobuske stanice. Savršena ravnoteža haosa i tržišnog poretka. Mlevena paprika i prepolovljena bundeva ovom bledom danu daju jarke boje. Tu je i roštiljska limarija. Sve što južno srce poželi.

Posle toga sednem u kafe „River“. Što na starosrpskom verovatno znači „reka“. Unutrašnjost je prijatna, višak muškaraca i manjak žena. Kapućino sa ukusom karamele ima višak vode a manjak kafe. Ipak je trebalo da naručim Zaječarsko po jedinstvenoj ceni od 90 dinara.

Rosulje i pečalbari

U kafeu razmišljam o ovdašnjim ljudima. Oni su ponosni na reči putopisaca koji su poodavno zabeležili da su stanovnici „u ovom idilskom mestu“ oličenje gostoljublja i humora. Iza oronulosti varoši zamišljam stari sjaj.

„Nema Vlasotinčana koji nije, mučen nostalgijom, skraćivao svoj boravak u drugom mestu… I nema Vlasotinčana koji posle samo par dana boravka u zavičaju nije poželeo da ode iz njega“, konstatuje književnik Srba Takić.

Vlasotinčani vole da se šale na svoj račun. Mada spadaju u izuzetno marljive ljude, između dva rata su osnovali Udruženje lenjih.

U ovim krajevima raste retka biljka mesožderka – rosulja. Mesni ženski fudbalski klub je s ponosom preuzeo to ime. Inače, žene iz ovog kraja, „Rosulje“, bije glas da su oštroumne i drčne. Čak i fanove lokalnog kluba Vlasina zovu „Rosuljci“.

Hronike nam kažu da je po popisu iz 1879. od 2.626 stanovnika bilo 432 pismena muškarca i 32 pismene žene. Mnogo više u odnosu na broj stanovnika nego u Vranju, Leskovcu, Pirotu ili Nišu. Isto je i sa brojem hodočasnika u Jerusalim. Pravoslavni hadžiluk je ovde bio kruna građanske egzistencije. 

„Kod Ćirimidžiju“

S proleća prošle godine išao sam na pastrmku nekoliko kilometara od Vlasotinca, uzvodno uz Vlasinu: „Kod Ćirimidžiju“. Unaokolo samo brda, šume i – jednostavan restoran sa terasom u kojem služe odličnu ribu.

Odjednom mi sine da dobro znam jednog Vlasotinčanina, Sašu Mladenovića, simpatičnog autora prozne knjige „Vašu kartu, molim“. Samo što mi je on o svom gradu pričao u beogradskim kafanama. O rodnom očevom selu čiju reku je „zaklala“ mala hidroelektrana. Dugo ga nisam video. Opet je, trbuhom za kruhom, otišao da u ime Ujedinjenih nacija kao potpukovnik u srpskoj uniformi čuva mir u Centralnoafričkoj republici. Ovaj pečalbar je, izgleda, dobacio najdalje.

Vlasotinačka vina ostavljam za sledeću priliku, za septembarski Vinski bal. Pre nego pođem, pomislim da u ovoj varoši, uprkos svemu, ima nešto što me tera da je prigrlim. Vratiću se, sigurno.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android