Vizne olakšice u zamenu za izbeglice

Sporazum o povratku ilegalnih useljenika koristan je i za Evropsku uniju i za Tursku. Obe strane time dobijaju ono što već dugo traže. Ipak, kao i uvek, tamo gde ima pobednika, ima i gubitnika. Reč je pre svega o izbeglicama iz Sirije, Avganistana ili Iraka koji u Evropskoj uniji pokušavaju da pronađu utočište od rata, gladi i siromaštva. Turska je jedina država, kandidat za ulazak u EU, za čije građane i danas važi vizni režim. Obavezivanje vlade u Ankari da ponovo preuzme ilegalne useljenike koji dolaze iz te zemlje bila je cena koju je morala da plati za otvaranje puta ka bezviznom režimu.

Trogodišnji prelazni period

Turska strana pokušava da uveri kritičare da sporazum sadrži ustupke koje moraju da učine obe strane. Ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu tako govori o „paralelnom procesu napretka“. Ministar za odnose sa Evropskom unijom Egemen Bagis izjavio je da Turska zadržava pravo odustajanja od sporazuma ukoliko „u dogledno vreme“ ne dođe do potpune liberalizacije viznog režima. On je rekao da očekuje da ceo proces bude okončan u roku od tri godine. U tom periodu Turska će dobiti pomoć EU za opremanje državne granice specijalnim kamerama za noćnu kontrolu, a biće formiran i poseban centar u kojem će stručnjaci koji govore strane jezike određivati iz koje države dolaze ilegalni useljenici.

U turskoj javnosti javlja se zabrinutost jer se veruje da zemlja na taj način preuzima preveliki teret na svoja pleća. Ahmet Ičdujgu, sa Univerziteta Koc u Istanbulu smatra da to neće biti tako. „Do pre deset godina u Tursku je godišnje stizalo oko 90.000 izbeglica. Proteklih godina taj broj je opao na 40.000.“ Zato se za Tursku stvari previše ne menjaju, a potpisivanje sporazuma ionako je preduslov ne samo za viznu liberalizaciju, već i za članstvo Turske u Evropskoj uniji.

Čiji su problem izbeglice?

Endrju Gardner iz organizacije „Amnesti internešnel“ zabrinut je za sudbinu migranata. „Pitanje je gde ti ljudi mogu da zatraže azil“, kaže on. Već su zabeleženi slučajevi da su izbeglice iz Avganistana jednostavno vraćene u tu zemlju, a da im u Turskoj nije dozvoljeno ni da prođu uobičajeni postupak za dobijanje azila. „Ubuduće će još više izbeglica biti vraćeno, prvo iz EU u Tursku, a potom dalje u zemlju porekla“, navodi Gardner.

Izbeglice iz Sirije time za sada nisu pogođene, jer one i u Turskoj imaju status ratnih izbeglica i ne mogu da budu vraćene u domovinu. Ipak, događalo se da se i taj propis krši i da su pojedine izbeglice prisilno vraćene, tvrdi aktivista „Amnesti internešnela“.

Lami Bertan Tokuzlu, stručnjak za ustavno pravo sa Univerziteta Bilgi u Istanbulu tvrdi da izbeglice moraju da uživaju veću zaštitu. On kaže da međunarodno pravo i Ženevska konvencija nalažu da izbeglice imaju pravo da zatraže azil u onoj zemlji u kojoj to žele. „S obzirom na to da su države Evropske unije među onima koje važe kao ciljne države brojnih izbeglica, EU bi morala da preuzme i veću odgovornost“, smatra Tokuzlu.

On istovremeno upozorava da se ne gaje prevelike nade da se granice Turske mogu u potpunosti kontrolisati. To se naročito odnosi na granicu sa Irakom i Sirijom. Tako su u prošlosti upravo preko tih područja u Tursku često upadali borci kurdskog pokreta PKK. Tokuzlu stoga tvrdi da vlada u Ankari ne može da garantuje da će na tim granicama zaustaviti priliv ilegalnih useljenika.

Autori: Senada Sokolu / Azer Slanjankić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković