Virus eliminisao podele na Balkanu, bar privremeno
27. mart 2020.
Bio je 22. mart, osam uveče. Kao i u mnogim drugim državama Beograđani su otvorili prozore i balkone. Podrška lekarima i medicinskim sestrama, epidomiolozima i policajcima već je postala rutina. Ali, ne ovaj put. Te nedeljne večeri „Aplauz u 8“ bio je rezervisan za državu sa kojom je Srbija ratovala pre trideset godina. Istog dana, ali ujutro, glavni grad Hrvatske, Zagreb, pogodio je zemljotres. Sarajlije su se brzo pridružile. Aplauz je dobro primljen u Hrvatskoj i u regionu.
To je bilo prvi put u 30 godina da je Beograd izrazio tako snažnu i transparentnu poruku podrške Hrvatskoj. Nešto slično – ali ipak ne tako snažne poruke podrške – događale su se u slučajevima poplava ili sportskim događaja. U Srbiji su podržavali fudbalski tim Hrvatske u završnici svetskog fudbalskog prvenstva, dok su u Hrvatskoj podržavali Novaka Đokovića u pobedama na teniskim turnirima.
Solidarnost je pobedila indiferentnost
Isto tako posle zemljotresa, jedna karikatura stigla je iz Sarajeva. Vučko, simbol sarajevskih olimpijskih igara iz 1984, pridržavao je Zagija, simbol zagrebačke Univerzijade iz 1987, pomažući mu da izađe iz ruševina. Oni koji su više cinični, reći će da su oba događaja bila pre raspada Jugoslavije. Ali većina nije cinična. Karikatura je postala viralna. Na sarajevskoj vijećnici pojavila se poruka: „Sarajevo, Zagrebu“, sa srcem u sredini. U obe države te poruke primljene su vrlo emocionalno.
Ima jedna balkanska šala koja kaže da korona-virus nema nikakvih šansi u BiH, jer će ga tamo lideri podeliti na tri nacionalna virusa, time ga oslabiti i lakše savladati. Viruse naravno nije briga za etničke podele, ali isto tako forsiraju vođe da drugačije deluju. Evo primera iz Mostara, grada koji je simbol bosanskohercegovačkih podela.
U Mostaru postoje dve bolnice. Jedna je u zapadnom delu grada namenjena uglavnom Hrvatima, dok je druga u istočnom delu namenjena uglavnom Muslimanima. Bolnica u zapadnom delu registrovala je jednu trudnicu zaraženu korona-virusom. Opasnost je bila tu, dogovor dve bolnice bio je brz. Kompletna ginekologija se sa zapada prenela na istok, tokom nekoliko dana obavljena je dezinfekcija, pa se ginekologija sa istoka vratila na zapad Mostara. U međuvremenu, rodila se jedna beba koja će jednog dana biti možda tema dobre novinarske priče.
Nacionalnost je iznenada postala nebitna
U Dobrinji, naselju u Sarajevu, neki građani ostavljali su nekorišćenu hranu na ulazu zgrada da je uzmu oni kojima je potrebna. Nije bilo jednonacionalne poruke „samo za…“ Isto se dogodilo u Zenici. Volonteri u čitavom regionu nose hranu starijim ljudima, studenti medicine nse ude bolnicama, a mlade devojke da čuvaju decu medicinskim i policijskim radnicima koji moraju na posao. Uspešni sportisti šalju donacije ljudima i bolnicama u regionu, nezavisno iz koje su države. Miralem Pjanić, fudbaler Juventusa, obukao je dres nekadašnjeg saigrača Marija Mandžukića iz Hrvatske, a sliku o tome plasirao na Instragramu. Dobio je više od 130.000 lajkova.
Iznenada je nacionalnost postala nebitna. Čak i mediji nemaju više vremena da forsiraju razlike, jer sada svi pišu na istu temu i šalju istu poruku – slušajte stručnjake, ostanite u kućama, perite redovno ruke…
Gde je nestala netolerancija?
Organizatori akcije „Aplauz u 8“ u Beogradu napisali su u svojoj poruci da će virus proći, ali ono što žele da ostane jeste solidarnost. S pravom kažu: briga i podrška ne poznaje etničke, religijske ili političke razlike.
Koliko će dugo da traje ovaj medeni mesec? Ako je korona-virus naterao ljude na Balkanu da budu solidarni kao i svi drugi u svetu, može li takvo ponašanje da bude nastavljeno i nakon krize?
Masovna podrška na Instagramu, Fejsbuku i u nezavisnim medijima za „Aplauz u 8“, karikaturu iz Sarajeva i poruci na sarajevskoj vijećnici svedoči o nečem novom. Nečem, sasvim suprotnom od političkih poruka i akcija koje već godinama vode države i uspešno stižu do ivice incidenata.
Ukoliko oni koji odlučuju ne prepoznaju energiju, duh i nadu tih poruka koje niču u balkanskim državama, još jedna velika šansa da se živi u miru i normalnom okruženju biće propuštena. Političari bi, za promenu, bar jednom, trebalo da pokušaju da pobede na izborima s porukama tolerancije i solidarnosti, a ne indiferentnošću i mržnjom.
Pokušati to 30 godina nakon rata je veoma, veoma sporo. Ako im je i bila potrebna nesreća da ih motiviše – neka bude tako.