Veliko pitanje nije religija, već duhovnost

DW: Vi ste teološki revolucionar, Fidel Kastro je bio politički. Da li ste poznavali Kastra lično?

Leonardo Bof: Da, vezivalo nas je blisko prijateljstvo. Kada mi je Vatikan 1985. godine zabranio da držim govore i predavanja, on me pozvao na dve nedelje na Kubu. Interesovala ga je teologija oslobođenja. Čitao je mnoge moje knjige, kao i knjige Gustava Gutijereza i brazilskog zagovornika teologije oslobođenja Fra-Betoa. Fidel Kastro mi je tada rekao da se ne bi odlučio za marksizam, već za teologiju oslobođenja da je ona postojala u vreme revolucije. U prvim mesecima revolucije on je uvek nosio krst na grudima, ali se zbog toga što su SAD pretile da će umarširati na ostrvo, okrenuo sovjetskoj armiji. SAD su želele da pokažu svetu da socijalizam ne može da funkcioniše i zato su uvođenjem brutalnog embarga izolovale Kubu.

Hiljade hrišćana je, nakon revolucije, pobeglo sa Kube. Crkva je važila za kontrarevolucionarnog državnog neprijatelja. Fidel Kastro je tek 1992. godine promenio ustav. Da li su Vaši susreti sa njim doprineli tom otvaranju?

Fra-Beto i ja smo se pet godina zalagali za pomirenje između kubanske Biskupske konferencije i vlade. Pregovarali smo s obema stranama. Fra-Beto je stalno ponavljao: „Država ne sme da bude konfesionalna, a Kuba je upravo to – država sa marksističkom konfesijom.“ Ta rečenica je ostavila utisak na Fidela. Promena iz 1992. godine otvorila je vrata i za povratak sveštenika i časnih sestara na Kubu. Fidel je 1998. godine pozvao na Kubu Papu Jovana Pavla II, nakon toga Benedikta, a onda i Franju.

Kako vidite političku budućnost Kube? Da li će Kuba, nakon smrti Fidela Kastra, postati sasvim normalno, karipsko ostrvo bez velikog političkog značaja?

Ne verujem. Socijalizam je u međuvremenu ušao u kulturu kubanskog naroda. Oni su ponosni na svoj dugogodišnji otpor jednom političkom gigantu. Fidel Kastro je uvek govorio: „Revolucija protiv gladi nije dovoljna, potrebna nam je revolucija slobode“.

Brojni Kubanci čeznu za tom slobodom. Iseljavaju se jer ne vide budućnost u svojoj zemlji. Da li su dani socijalizma odbrojani?

Verujem da će režim postepeno da se otvara. Mogao bi da se razvije slobodniji socijalizam, neki koji se zasniva i na ekonomskim i na socijalnim principima. Tu između ostalog spada i to da nije važno privatno, već kolektivno vlasništvo. To je alternativa koju socijalizam nudi u odnosu na kapitalizam.

Usput, kada je reč o kapitalizmu, šta je bila vaša prva misao kada ste saznali da je novi predsednik SAD Donald Tramp?

Tramp je za mene najgora pojava koju je američka kultura mogla da stvori. Ne znamo šta sadrži njegov politički projekat za SAD, a dodatna tajna je i to kako on želi da vlada najvećom svetskom silom. Meni to deluje opasno. Čovečanstvo uplašeno gleda u pravcu Vašingtona.

U SAD su na predsedničkim izborima protestanti navodno imali ogroman uticaj. Da li raste uticaj religije na politiku?

Religija i naročito Pentakostalci slede logiku tržišne privrede. Oni zarađuju mnogo novca uz pomoć televizijski programa i podržavaju one koji brane njihove interese. Oni mobilišu pristalice i njima manipulišu. U njihovoj kapitalističkoj logici i religija je roba.

U Berlinu ste nagrađeni medaljom Karl-Fridrih-fon-Vajczeker za životno delo. Imate li utisak da su etički temelji u modernom društvu koje vi zastupate ugroženi razvojem političke situacije u svetu?

Slobodno ekonomsko tržište razvilo se u društveno-ekonomsko tržište. Sve je postalo roba – od seksa, do Svetog Trojstva. Globalizacija je iznivelisala sve kulture. Svedoci smo visoke faze kapitalizma.

I papa kritikuje kapitalizam. Reč je o poziciji koju on deli sa drugim verskim vođama. Može li dijalog između najvećih religija koji je on podstakao, da se suprotstavi lošim stranama globalizacije?

Ne polažem nade u međureligijski dijalog. Veliko pitanje nije religija, već duhovnost. Religije podstiču ratove, one su istorijske tvorevine. Svaka kultura stvara svoju sopstvenu religiju. Nasuprot tome, duhovnost se napaja iz temeljnih ljudskih osobina: solidarnosti, inteligencije, seksualnosti, snage volje, saosećanja, poštovanja prema onome što je stvorio Bog. Duhovnost spaja, a ne razdvaja. Ona nije monopol religija. Tu duhovnost treba podsticati.

Nije li takvo saznanje potresno za jednog katolika?

Ne, uopšte nije. Crkva bi trebalo da služi čovečanstvu, a ne samoj sebi. Ona mora da se oprosti od toga da bude jedini predstavnik i da se poveže sa drugim crkvama u cilju zaštite Božije tvorevine i života. Religije bi morale da menjaju sopstvene perspektive. Nije reč o pitanju kakvu budućnost imaju hrišćanstvo ili druge religije, već kakvu budućnost ima Zemlja i kako religije mogu da doprinesu da se budućnost naše planete zaštiti.

Brazilski sledbenik teologije oslobođenja Leonardo Bof (77) nagrađen je Medaljom Karl-Fridrih-fon-Vjczeker za 2016. godinu. Bof je u Evropi studirao katoličku teologiju i diplomirao je 1970. Mentor mu je bo Jozef Racinger, kasnije papa Benedikta. Zbog toga što je stavio pod znak pitanja katoličku sliku crkve i njenu hijerarhiju, 1985. godine mu je zabranjeno da drži govore i predavanja. Godine 1992. istupio je iz Franjevačkog reda, a 2001. dobio Alternativnu Nobelovu nagradu.