Veleizdajnici čovečanstva i silovatelji jezika

Malo je koja figura iz prve polovine prošlog veka prožela Beč svojim delovanjem i nasleđem kao Karl Kraus. U galeriji slavnih sugrađana – od Sigmunda Frojda preko Ludviga Vitgenštajna, Gustava Malera do Roberta Muzila i Oskara Kokoške, da spomenemo samo neke – on je bio verovatno pojava koja je privukla najviše obožavalaca i mrzitelja u isti mah.

Pritom ni ovaj slavni Bečlija uopšte nije rođen u Beču.

Bizmarkovo uzglavlje

Rođen je u današnjem češkom gradiću Jičinu, osamdesetak kilometara severno od Praga, u istorijskoj pokrajini Bohemiji. Varoš je imala slavnu istoriju.

U vreme tridesetogodišnjeg rata u 17. veku bila je prestonica vojvodstva katoličkog vojskovođe Valenštajna. Usred varoši je njegova palata. Još jednom je velika istorija zakucala na vrata Jičina kada se našao u vrtlogu Austrijsko-pruskog rata.

Oko četrdeset kilometara od Jičina, kod današnjeg češkog grada Hradec Kralove, tada Kenigreca, jula 1866. je Pruska vojno porazila Austriju i preuzela primat u nemačkim zemljama. Pruski kancelar Bizmark je tih dana noćivao u Jičinu, na glavnom trgu, u kući bogatog jevrejskog trgovca Jakoba Krausa i njegove žene Ernestine.

Nepunih osam godina kasnije, 28. aprila 1874, u toj bogatoj kući rodio se Karl Kraus. Porodično predanje kaže da je došao na svet u sobi u kojoj je konačio Bizmark.

Možda je to razlog što je Karl Kraus celi život bio oduševljen nemačkim kancelarom: „Kao čovek genije, kao sluga države samo talentovan“, zapisao je o njemu. Rado je iznova iščitavao Bizmarkovu knjigu sećanja.

Međutim, porodica se sa trogodišnjim sinom Karlom Krausom seli u Beč pa će varoš Jičin kod Krausovih ostati deo porodičnih sećanja. Bečko okruženje će postati odlučujuće za jezički nadarenog dečaka.

Beč kao svet

Kao deveto dete u nizu Karl Kraus zapravo nije mogao biti usamljen. Maturirao je 1892, upisao pravni fakultet. Istovremeno počinje da piše pozorišne i književne kritike za novine nemačkog govornog područja. Neko vreme okušava se kao glumac, bez većeg uspeha.

Napušta pravo 1896. i posvećuje se studiju filozofije i germanistike. Ni taj studij nije okončao. Godine 1897. objavljuje svoj obračun sa književnošću bečkih kafana i moderne „Demolirana literatura“.

Satirična knjiga mu je donela veliki uspeh kod publike i trajna neprijateljstva u nekim bečkim književnim krugovima.

Sledi osnivanje satiričnog časopisa „Die Fackel“ (Baklja). Iste 1899. istupio je iz jevrejske verske zajednice. U svom časopisu, koji postiže uspeh bez presedana, objavljuje oštroumne aforizme, o vladajućem seksualnom moralu.

„Skandal počinje tada, kada ga policija okonča“, zapisao je on o tome. Najveći broj priloga u časopisu pisao je sam. Od 1912. nije objavljivao tuđe  tekstove. Već prvi broj je dostigao tiraž od 30.000 primeraka.

Nije štedeo ni loš novinarski jezik ni svoje književne savremenike. Postao je jedan od najvećih boraca protiv srozavanja nemačkog jezika. „Stvar je počela da gnjili od jezika. Vreme zaudara još od fraze.“

Raskrinkavanje jezičke nepreciznosti, fraziranja, jeftinog posezanja za efektima, uglavnom je primenjivao na člancima dnevnog lista „Neue freie Presse“ (Nova slobodna štampa).

Već 1910. je održao prvo javno čitanje, koje je u Beču postalo kulturni događaj prve klase. Do 1936. imao je 700 takvih čitanja.

Nobelovac Elijas Kaneti je u knjizi „Baklja u uhu“ ostavio svedočenje o utisku koji je Karl Kraus imao na publiku: „To je, kažu, najstroži i najveći čovek koji danas živi u Beču. U njegovim očima niko ne pronalazi milost. U svojim predavanjima napada sve što je loše i pokvareno… Svaka reč, svaki slog u 'Baklji' su njegovi. On optužuje i sudi. Nema odbrane, to je izlišno, jer je toliko pravedan, da nikoga ne optužuje ko to ne zaslužuje. Ne greši, ne može da pogreši… Kada čita iz toga (iz Poslednjih dana čovečanstva), kažu da su ljudi kao paralisani. U sali su svi nepomični, jedva se usuđuju da dišu… Kažu, ko je njega čuo, ne želi više da ide u pozorište, jer je ono dosadno u poređenju sa njim, on sam je pozorište, ali bolje, i to svetsko čudo, to čudovište, taj genije, nosi krajnje uobičajeno ime Karl Kraus.“

Protivrečnosti

Naravno, ovakav fenomen je generisao gomilu neprijatelja. Među novinarima, književnicima, ali i u hijerarhiji vlasti. Sudski procesi su ga činili sve popularnijim. Materijal sa tih procesa bi posle osvanuo u njegovom časopisu.

Dramatičar i pisac Artur Šnicler konstatovao je kod Karla Krausa „oblak mržnje“. Kafkin prijatelj, književnik Maks Brod zapisao je o njemu da je „prosečna pamet, čiji stil retko izbegava dva loša pola literature, patos i površni vic“.

Karl Kraus se krstio u katoličkoj crkvi 1911. Ali je iz nje istupio 1922. Mada potiče iz bogate jevrejske porodice, njegov odnos prema „jevrejskom pitanju“ bio je protivrečan. Cionizam je smatrao pogrešnim u odnosu na mogućnost asimilacije u veliku srednjoevropsku kulturu.

Prezirao je dominaciju tržišta i profita, njegova kritika nezasitosti modernog čoveka ponekad se služila antisemitskim predrasudama. Neki kritičari vide u takvim njegovim postupcima „jevrejsko samoporicanje“, današnjim jezikom desnice – „autošovinizam“. Drugi pak iznose dokaze da je preterivanje u samoj srži njegovog književnog postupka.

Konzervativni branilac dobrog nemačkog jezika, u ratu je postao pacifista. Najpre je oštro napao „unutrašnjeg neprijatelja“ – sve koji su zaradili na ratu, razuzdanu patriotsku štampu, crnoberzijance, sve one kojima je rat – brat. Ali do leta 1917. iz svoje kritike izuzimao je časne oficire i vojnu elitu.

Onda je shvatio da mora da kaže B, kada je već rekao A. Frontalno se obračunava sa svim „stubovima društva“ koji su doveli do katastrofe. „Veleizdajnici čovečanstva“ postali su crkva, vojska, visoka politika: „Kako upravljaju svetom i odvode ga  u rat? Diplomate lažu novinare i veruju u to kada pročitaju.“

Poslednji dani čovečanstva

Od 1915. do 1922. nastajalo je njegovo  glavno delo, „Poslednji dani čovečanstva“. „Izvođenje dame, čiji obim bi po zemaljskim kriterijumima zahtevao oko deset večeri, zamišljeno je za Marsovsko pozorište“, kaže se u uvodu.

I zaista, retko koje delo je na taj način sveobuhvatno odgovorilo na ludilo Prvog svetskog rata. Već na početku kolporter na bečkim ulicama uzvikuje: „Posebno izdanje! Noje fraje prese! Krvavi sarajevski čin. Počinilac je Srbin!“ Od predvečerja rata peko njegovog početka i toka pratimo neverovatnu galeriju likova.

„Razbićemo Ruse i Srbe u paramparčad“, skandira rulja. To se na nemačkom rimuje na isti način kao „Srbe na vrbe“. Bečlija koji pred klupom u parku drži govor, ima problema sa rečima napabirčenim u novinama.

Poluobrazovan, meša pojmove odbrambenog rata i rata za preraspodelu. Iz svetskog požara će se Austrija uzdići kao „falanga“, a ne kao Feniks. Potom sledi čuveni deo govora: „Stvar zbog koje smo krenuli je pravedna, nema tu brljanja, zato vam kažem: Srbija mora umreti!“ Dok svi odobravaju, čuje se i glas koji svemu daje ironičnu notu: „Svako mora umreti.“

Dok rulja razbija radnju jednom frizeru koji ima „srpsko ime“, bečki istoričari šetajući gradom govore o tome da je primitivni i nasilni patriotizam Francuza i Engleza u „staroj nemačkoj državi Habzburga nemoguć“.

Svakako je interesantan i deo koji Karl Kraus premešta u osvojeni Beograd. Dopisnica bečkih dnevnih novina Šalek stiže u okupiranu srpsku prestonicu i kaže:

„Beznadežnost ovakvih mesta je tako velika, da ne može ni da se pomisli na fotografisanje. Ono što me stalno jedi jeste to da grad uopšte nije kaldrmisan. Moguće je da je to bilo od pomoći odluci da ga sravne sa zemljom.“

Mediji su od tih vremena uznapredovali u brzini prenosa ljudske patnje. Ali i Šalek i dva reportera koji pokušavaju da iscede utiske iz umirućeg vojnika u „Poslednjim danima čovečanstva“ zapravo su postali cinična medijska paradigma epohe koja se najavila Velikim ratom.

Karl Kraus je o novinarstvu zapisao i ovo: „Pomalja se pitanje puno strepnje, da li je novinarstvo, kojem se ćutke dobacuju najbolja dela kao plen, takođe pokvarilo i ukus za jezičku umetnost budućim vremenima.“ Mislim da je sa stanovišta trećeg milenijuma odgovor starom majstoru – potvrdan.

Austrofašizam protiv nacizma

Posle rata se Karl Kraus približava socijaldemokratama. Nadolazeći nacizam je video kao opasnost. Ali onog trenutka kada Hitler dolazi na vlast, Karl Kraus odlučuje da zaćuti – na veliko razočarenje Berltolta Brehta i ostalih nemačkih umetnika kojima se radilo o glavi.

Umesto žestoke reakcije satiričar piše pesmu: „Ne treba da se pita, šta sam radio sve vreme.“ Nju počinje stihovima: „Ostao sam nem; a nisam rekao zašto.“ Pesmu je završio čuvenim stihom: „Reč je usnula, kada se probudio onaj svet.“ Na kritike je docnije odgovorio – da nije hteo da ugrozi ljude do kojih mu je stalo.

Ipak, sve vreme je pisao knjigu „Treća Valpurgijska noć“, svojevrsni obračun sa firerom. Ona je objavljena posthumno, 1952. Počinje rečenicom tipičnom za ovog okorelog skeptika: „Kod Hitlera mi baš ništa ne pada na pamet“, a potom sledi nekoliko stotina stranica u kojima demantuje sebe.

U ostavštini je nađen i zapis u kojem kaže da je zlovolja postala veća od želje da nešto zapiše, i da je zbog toga ne bi mogao učiniti produktivnom. Valja napomenuti da je u njegove velike zablude spadala misao da bi austrofašistički diktator Engelbert Dolfus, koji je u Austriji 1932. pučem došao na vlast, a kao protivnike posmatrao i naciste i demokrate i komuniste, mogao da bude brana od prelivanja nacizma u Austriju.

Jezik koji nas poseduje

Filozof Valter Benjamin je 1931. u svom eseju o Karlu Krausu primetio trijadu – jezik, pravičnost, politika – na kojoj je počivalo sve što je Karl Kraus radio. Benjamin je bio strastveni čitalac Krausovog časopisa još od 1916.

„Krausovac“ je u Jugoslaviji bio Miroslav Krleža. A na anglosaksonskom području je za produžetak njegove posmrtne slave zaslužan američki pisac Džonatan Frenzen, koji je 2013. objavio „Kraus-projekat“, knjigu prevoda tekstova Karla Krausa sa svojim komentarima.

Ono što je mene privuklo Karlu Krausu jeste njegov odnos prema jeziku: „Ne vladam jezikom; on ima potpunu vlast nada mnom.“ Za ovog pisca jezik deluje kao „rašlje kojima se otkriva misaoni izvor“. Takvo shvatanje jezika imalo je i praktične posledice za njegov posao: „Diletanti rade sigurno i žive zadovoljno. Ja sam često samo u ime jedne reči, koju je miligramska vaga mog stila odbila, zaustavljao štamparske mašine i uništavao već štampano.“

Pri tom je negovanje jezika za Krausa zapravo bila spasavanje sveta. Odbijao je nasilne jezičke novotarije: „Samo jezik koji ima rak, teži ka tvorenju novih reči.“

Kada prevod sa nemačkog ne bi išao onako kako želim, setio bih se ove misli: „Prevoditi jedno delo sa jednog jezika na drugi znači da neko bez sopstvene kože prelazi granicu da bi tamo obukao nošnju te zemlje.“

O jezičkom odnosu Austrijanaca i Nemaca Karl Kraus je rekao sledeće: „Ne volim životne uslove u inostranstvu. Samo sam često tamo odlazio da ne bih zaboravio nemački jezik.“ Ovome se mora dodati rečenica: „Nemački jezik je najdublji, nemački govor najplići.“

Dugo su intelektualci, novinari pa čak i germanisti citirali izreku Karla Krausa, koju on nikada nije napisao ili izgovorio: „Mi Austrijanci se ipak razlikujemo od Nemaca po mnogo čemu, posebno po istom jeziku.“

Zapravo je ovu misao – primenjivu i na sadašnju jezičku situaciju na slovenskom jugu –izrekao bečki kabaretista Karl Farkas, mlađi savremenik velikog pisca. Ali na nemačkom govornom području se gotovo sve oštroumne primedbe o jeziku rado pripisuju Karlu Krausu.

Ovog 28. aprila se navršava 150 godina od rođenja Karla Krausa. On odavno ima obezbeđeno vidno mesto u nemačkom književnom nasleđu.

U srpskoj kulturi on je manje prisutan. Iako je autor možda najpotresnije pesme koja na nemačkom govori iz perspektive jedne srpske žrtve. Pesma je deo antiratne drame „Poslednji dani čovečanstva“.

U njoj stari srpski seljak kopa sebi grob, čekajući smaknuće, a decu su mu okupatori već streljali. Pesmu je Karl Kraus pre više od jednog veka napisao u prvom licu jednine.