Nemačko-poljski susreti su nekada – a to je bilo pre samo par godina – bili rutina. Živo se diskutovalo, pregovaralo, prepiralo… Normalni komšijski odnosi. Ali otkako su u Poljskoj 2015. godine na vlast došli nacionalni konzervativci, takvi odnosi su stvar prošlosti. Optimisti veruju da je to samo privremeno, pesimisti smatraju da se Poljska sve više udaljava od Nemačke. Ovi drugi verovatno će još neko vreme biti u pravu.
Zbog toga je poseta nemačkog predsednika Frank-Valtera Štajnmajera Varšavi bila veoma važna. On je pritom uspeo da pronađe prave reči, da podseti na nemačku odgovornost za bolnu prošlost. On je prvi nemački predsednik koji je predložio da se 2019. održi zajednička komemoracija povodom 80. godišnjice nemačkog napada na Poljsku.
Poljska traži sigurnost
Ali Poljacima to neće biti dovoljno. Obostrano poverenje između dve zemelje se smanjuje. Vrednosti se razilaze. Poljaci doduše znaju da su ih Nemci podržavali na putu ka EU i oni vole Nemce. Ali od simpatija im je znatno važnija – sigurnost: Varšavi su potrebni partneri u koje može da se pouzda.
U tom pogledu, SAD su odavno pretekle Nemačku. U poljskoj percepciji, američki predsednik Donald Tramp je best friend. Tamo gde Poljaci ne mogu da se suprotstave nemačkim interesima, mogu da se pouzdaju u to da će Tramp Berlinu jasno reći svoje mišljenje. Za Varšavu ne igra nikakvu ulogu to što on pre svega sledi sopstvene interese.
Poljacima je trn u oku i nemačko-ruski dogovor oko projekta Severni tok. Kada je bivši nemački kancelar Gerhard Šreder podržao gasovod Severni tok, Štajnmajer je bio šef njegovog kabineta. To je bila otežavajuća okolnost prilikom njegove posete Varšavi. U međuvremenu je gasovod počeo da se gradi.
Varšava se okreće Vašingtonu
Poljsku ljuti i nemačko odbijanje kada se radi o izdacima za NATO. Mnogi Poljaci se pitaju kako Varšava može da se osloni na partnera u NATO čiji avioni ne mogu da polete, a tenkovi ne voze. Ko će da pomogne ako Rusi krenu na zapad, kao što su već prodrli na Krim? U pragmatičnom Berlinu smatra se da su takve brige preterane. Ali u Poljskoj je strah sveprisutan. SAD to razumeju.
Boravak Frank-Valtera Štajnmajera u Poljskoj bilo je putovanje s jakim istorijskim konotacijama. Ono je i podsećanje na stogodišnji jubilej ponovnog uspostavljanja poljske nezavisnosti. Krajem 18. veka, Rusija, Pruska i Austrija ignorisale su međunarodno pravo i podelile među sobom oslabljenu Poljsku. Ta država je tako 120 godina bila izbrisana s karte Evrope.
Nije slučajnost to što je Poljska nakon pet generacija ponovo oživela. Za to nije zaslužno razumevanje njenih komšija, to je rezultat duge borbe za sopstvenu egzistenciju. Mnogi ne znaju da su SAD već tada bile na strani Poljske. Američki predsednik Vudro Vilson 1918. godine je u Kongresu, u svom programu od 14 tačaka, tražio ne samo mir za Evropu, već i slobodu za Poljsku. Kada se Poljska danas priseća svoje prošlosti, ona misli i na taj gest američkog predsednika.
Dva „mi“ u Evropi
Tokom boravka u Varšavi nemački predsednik samo se ovlaš osvrnuo na aktuelnu političku situaciju. On želi da očuva postignuto i koristi sintagmu „mi u Evropi“. To želi i Poljska. Ali ona se istovremeno ugodnije oseća u taboru Trampa i ostalih koji su protiv establišmenta – onih s jakim nacionalnim uverenjem i njima pripadajućoj vojsci.
Ali kada Štajnmajer u Varšavi kaže „mi“, on misli na Evropu koja se upravo tome suprotstavlja i pritom priprema za nove izazove. On te izazova u poslednje vreme uočava na zapadu i tu verovatno misli na SAD. Ali za Poljsku je trenutno veći izazov direktni zapadni sused – Nemačka. Berlin bi to trebalo da shvati.