Ukrajina ne zna na koju bi stranu

„U trenutnom sukobu u Ukrajini, ja sam potpuno na strani građana koji protestuju na Trgu Majdan“, izjavio je na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti bivši savetnik za bezbednosna pitanja vlade SAD, Zbignjev Bžežinski. On je dodao kako je jako teško osmisliti strateški plan, kojim bi sukobi bili okončani, budući da je ukrajinski predsednik Viktor Janukovič, kako je naglasio – u svojoj osnovi zapravo sitni kriminalac. „A takve ljude karakterišu dve osobine: oni su zaista glupi i uvek traže neku novu mogućnost za krađu. Oni su nesposobni u predviđanju dugoročnih posledica svog delovanja. I to je upravo razlog zašto njihovi protivnici teško mogu nešto da planiraju...“, naglasio je Bžežinski.

Značaj Rusije u Ukrajini

O korupciji i čežnji za jednom pravnom državom, na pomenutoj Konferenciji govorio je i jedan od vođa ukrajinske opozicije, Vitalij Kličko. Ali, u diskusiju o stvarnim ili tek navodnim karakteristikama ukrajinskog predsednika, osim Klička, učestvovali su i ukrajinski ministar spoljnih poslova Leonid Košara kao i Leonid Slutski, član ruske Dume. Njihov doprinos diskusiji vrteo se uglavnom vrlo često zanemarenog pitanja – na koga se zapravo odnosi, kada se govori o ukrajinskom narodu, kojeg navodno zastupa opozicija, ali i ukrajinska vlada? „U Ukrajini živi i osam miliona Rusa. Šta oni misle o komentarima koji dolaze sa Zapada? Osam miliona Rusa vladi Ukrajine omogućava da okrene leđa Rusiji. I svaka nova vlada će imati problem sa tim“, naglasio je Košara.

Ovo pitanje već samo po sebi nameće još jednu dilemu – Hoće li okretanje Ukrajine Evropskoj uniji u jednom trenutku automatski značiti i okretanje leđa Rusiji, pa čak i stvaranje fronta protiv ove zemlje? Međutim, niko od učesnika diskusije, na ovo pitanje nije želio da odgovori pozitivno. „Politička budućnost Ukrajine neće se odlučivati ni u Moskvi, a niti u Briselu, već u Kijevu“, izjavio je član ruskog parlamenuta, Leonid Slutski. Međutim, Rusija itetako želi da i u budućnosti održava vrlo bliske i tesne odnose sa Ukrajinom. Zato je, kako kažu posmatrači, u igru unela i Evroazijsku privrednu uniju, u koju bi primera radi vrlo rado ušla i zemlja članica Evropske unije, Rumunija. Iz Moskve se o ovom pitanju, već više puta moglo čuti kako svrha pomenute Unije nije stvaranje konkurencije Evropskoj uniji. Naprotiv, sam Putin je u više navrata naglasio, kako bi trebalo stvoriti jedinstvene tržišne zone oba saveza i da bi EU i Evroazijska unija, jedna drugu trebalo da podržavaju i da sarađuju.

Ipak, Košara je na tu temu rekao da Ukrajina ima velike koristi od Rusije. Jer Kijev od Moskve u uvozi gas po povoljnim uslovima, što Ukrajini omogućava da uštedi 400 miliona dolara mesečno. Tome se može pridodati i kredit u iznosu od 15 milijardi dolara. „Nemam ništa protiv povezivanja i sa jednim i drugim savezom, ali mi moramo misliti na nas, dakle na to da svakog dana na stolu imamo dovoljno hrane“, rekao je on.

„Izgubljene godine“

Da ukrajinska vlada snosi veliku odgovornost prema stanovništvu, to je razumljivo samo po sebi. Međutim, prema mišljenju Vitalija Klička, ona je upravo u tome zakazala. „Nakon promena 1991. godine, Ukrajinci su imali velika očekivanja. Sanjali smo o tome da ćemo uskoro postati jedna stabilna i moderna zemlja. Od tada do danas su druge zemlje, kao Poljska i Češka, mnogo toga uspele da ostvare – od modernizacije infrastrukture, pa sve do reformi političkog upravljanja. Ukrajina nije učinila ništa. Reforme nisu sprovedene, a vladu karakteriše nedostatak političke volje. Mnogi stručnjaci razdoblje od 1991. pa do danas nazivaju izgubljenim godinama. I to je tako“, istakao je Kličko.

Opozicioni lideri je istovremeno podsetio da je Janukovič uoči donošenja odluke o sporazumu Evropske unije i Ukrajine, izjavio kako „njegova zemlja ide svojim putem“. „A sada možemo da vidimo kojim to putem on ide – putem nasilja i terora. I protiv toga se bore svi Ukrajinci, svi oni koji žele da žive u jednoj drugoj zemlji od one u kakvoj sada žive“, rekao je Kličko na kraju svog govora i na Međunarodnoj bezbednosnoj konferenciji u Minhenu dobio veliki, gotovo demonstrantivni aplauz.

Autor: Kersten Knip / Željka Telišman
Redakcija: Jakov Leon