U Kabulu trguju ženama kao stokom

Makroi i mušterije zovu je Diljan. „Služim bogatima i vladajućima“, kaže ta plavuša oblog lica i plavih očiju. „Ako imaju para, mogu da me imaju cele noći“. U zavisnosti od vrste usluge, njena cena kreće se između 20.000 i 90.000 indijskih rupija (između 230 i 1.030 evra) za noć. Iako žene drugih nacionalnosti, uključujući Ruskinje i Ukrajinke, još uvek dominiraju u unosnoj seksualnoj trgovini u Indiji, Diljan kaže da su Avganistanke poput nje istisnule mnoge druge žene iz tog „biznisa“.

Nakon rata 2001, ona i njena porodica pobegli su iz Kandahara u Kabul. Njena noćna mora počela je kada ju je silovao jedan muškarac, kako priča, dok se vraćala kući sa pijace. Zapretio joj je da će je ubiti ako bilo kome kaže šta se dogodilo. Tog meseca silovao ju je još jedan muškarac, koji joj je zaprijetio na isti način.

Godine 2011. jedna žena ponudila joj je posao konobarice u jednom ulednom hotelu u Nju Delhiju. Odmah je prihvatila tu priliku. Žena joj je nabavila pasoš i vizu i ukrcala je na avion. U Delhiju joj je rečeno da je posao propao i ona je završila kao „devojka za pratnju“. „Tamo je već radilo šest drugih Avganistanki“, seća se Diljan.

Avganistan je postao jedan od centara za trgovinu ženama. Niko ne zna tačno koliko je Avganistanki prodato kao seksualno roblje. Poput trgovine drogom, i ta trgovina odvija se u tajnosti. Neke devojke poput Diljan nasamare makroi, koji ih potom prodaju trgovcima ljudima. Druge budu otete, silovane i onda psihički slomljene kako bi ih se primorale na poslušnost.

Uslovi su sazreli

Kako su u decenijama rata u Avganistanu raseljavani milioni ljudi, tako je cvetala i trgovina ljudima. Stvar je još gora zbog geografskog položaja zemlje koja se graniči sa šest država, uključujući i Iran, Pakistan i Tadžikistan. Mnoge od tih granica gotovo je nemoguće nadgledati, zbog nedostupnog terena i zaraćenih plemena koja tamo žive.

Palvasha Sabori je direktorka Organizacije za obuku avganistanskih žena i kaže da se svake godine tamo prodaje na stotine žena. Svejedno, taj zločin ostaje sakriven, jer se vlada protiv njega ne bori, kaže ona. Samo u poslednje dve godine njena organizacija spasila je 319 žena i devojčica, a gotovo sve su bile seksualno zlostavljane, priča ta aktivistkinja.

Trenutno se u osam skloništa koje finansira avganistanska vlada, na rehabilitaciji nalazi 727 žrtava silovanja ili šverca ljudima. One žene koje ne nađu tamo smeštaj, često završe po zatvorima.

Neopisivio zlostavljanje

Marzah, mlada devojka iz pokrajine Logar, našla je takvo utočište u Kabulu. Tek nakon što je mesec dana išla na terapiju, mogla je da počne da govori o tome šta je prošla. Rekla je da su je silovali kada joj je bilo devet godina, a onda je prodali u seksualno ropstvo. Jedino što sada želi jeste da to zaboravi. „Ne želim da se vratim u svoje selo. Moja porodica će me ubiti. Ja sam im nanela toliku sramotu“, kaže Marzah.

U jednom drugom kabulskom skloništu, Perven Jan ispričala je priču o tomu kako je preživjela bombardovanje, da bi nakon toga završila u bordelu. U američkom bombardovanju 2001. bila su uništena bezbrojna sela poput njenog. Pobegla je u Džalalabad, gde je stanje bilo nešto bolje. A onda ju je nazvala majka i rekla joj da joj je našla dobrog mladoženju. No umesto da se uda, nekoliko sedmica kasnije postalo je jasno da su je prodali svodniku za 20.000 avganija (265 evra). U sledeće tri godine kao njeni vlasnici izmijenila su se desetorica muškaraca.

Godine 2011. makro ju je odvezao na jedan granični prelaz prema Pakistanu. Tamo je morala da pleše polugola, da zabavlja bogate muškarce i pruža seksualne usluge mušterijama koje su njenom vlasniku za nju plaćali po nekoliko hiljada pakistanskih rupija. Prošle godine, kad njenog pakistanskog vlasnika nije bilo u blizini, pobegla je u Džalalabad. Sada je istraumatizovana i ne može da govori.

„Ona je potpuno uništena“, kaže Zaibeš, njena 21-godišnja prijateljica, koja je i sama žrtva seksualnog nasilja. „Kad sam je srela i čula njenu priču, zaboravila sam na sopstveni bol i bedu.“ Zaibešine roditelje ubio je njen šogor kad su pokušali da je spasu od seksualnog zlostavljanja. Ona sama spasila bekstvom.

Božja volja

I dok je muzika odjekivala iz zvučnika u slabo osvetljenom kafiću u južnom Delhiju, zazvonio je Diljanin mobilni telefon. Njen odgovor bio je kratak: „Da, dolazim.“ Na brzinu je povukla nekoliko poslednjih dimova iz cigarete i ustala da bi otišla do automobila koji ju je čekao na ulici. Na pitanje da li želi da napusti svoje zanimanje, uz glasan smeh odgovara: „To je moj posao. To je božija volja.“

Autori: Sijed Nazakat / Snježana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković