Turski oficiri NATO traže azil

Sastanku ministara spoljnih poslova NATO nije prisustvovao čitav niz visokih oficira te organizacije. Radi se o više desetina visokih turskih oficira koji su do sada bili stacionirani u sedištu NATO u Briselu ili u glavnom štabu u Monsu. Oni spadaju u 125.000 osoba koje turski predsednik Redžep Tajip Erdogan optužuje da su učesnici u pokušaju puča i zove ih „vojnicima terora“.

Više tih oficira izrazilo je spremnost da govori za DW pod uslovom da ostanu anonimni. Oni su želeli da znaju da li će neki od ministara spoljnih poslova upitati svog turskog kolegu Mevluta Čavušoglua za pojedinosti oko njihovog smenjivanja, šta će biti s njima i kako će Čavušoglu objasniti savezu da će NATO morati da se odrekne nekih od najbolje obučenih stručnjaka.

Kažu da nisu krivi

Većina ih je školovana na Zapadu. Neki imaju doktorske titule i diplome američkih univerziteta i institucija, kao i veliko iskustvo u NATO. Svi oni kažu da nemaju veze sa pokušajem puča protiv Erdoganove vlade, da su taj pokušaj odmah osudili i da su radili kao lojalni vojni predstavnici turske vlade. I pored toga, njihova imena pojavila su se na listi osumnjičenih koju je Ankara predala turskim predstavništvima u inostranstvu.

U pismima koja su pratila listu, kažu ti oficiri, od njih je traženo da vrate diplomatske pasoše i legitimacije NATO, kao i da mogu da dobiju samo dokument koji ima omogućava povratak u Ankaru. Od većine je traženo da se vrate u Tursku u roku od tri dana, a nekima je dat još kraći rok. Oficiri dalje prenose da zvanično nisu podignute nikakve optužnice, da postoje samo liste sa imenima, činovima i službenim sedištima te informacija da su suspendovani ili otpušteni.

Jedan oficir je nestao

Jedan oficir kaže da su on i njegove kolege najpre imali nameru da se povinuju zahtevu koji im je upućen. „Naša prva reakcija je bila da odemo i da se branimo, jer nismo krivi ni za jedan od prestupa protiv vlade“. Već su se i oprostili od svojih kolega u NATO ubeđeni da će brzo dokazati svoju nevinost i vratiti se na svoje funkcije. „A onda smo čuli da je 17 naših kolega koji su otputovali u Tursku uhapšeno“, kaže taj oficir: „i zato smo zaključili da je bolje da malo pričekamo.“

Jedan oficir stacioniran u Briselu nije bio ni na jednoj listi. Kada mu je naređeno da ode na jednu sednicu u Ankari, on je i otišao, jer je mislio da će u suprotnom biti sumnjiv. To je bilo pre šest nedelja. Otada njegova supruga nije razgovarala s njim. Dok se njihova deca igraju u blizini, ona tužno priča o svojim očajničkim pokušajima da sazna nešto od turskog NATO-predstavnika u Briselu, jer njen suprug se nije vratio a nije uspela ni da se telefonski poveže s njim. Od supruge jednog drugog oficira je saznala da je posle sednice u zgradi vlade u Ankari njen suprug uhapšen, ali do danas niko nije izdao nikakvu zvaničnu informaciju o tome.

Oficiri traže azil

Kada je njen suprug nestao, obustavljena je isplata njegove plate, tako da supruga sada neće moći dugo da se sama stara o svojoj trojoj deci. Njen tast u Turskoj je naposletku uspeo da poseti njenog supruga u zatvoru. Posle toga joj je poručio samo da - ostane u Belgiji.

Ali, i to je rizično. Otpušteni oficiri javljaju da je predsednik Erdogan zapretio da će onima koji odbiju da se vrate u Tursku smrsiti konce. Većina njih od septembra nije dobila platu, pa živi od ušteđevine; mnogi su prodali svoj automobil ili druge vredne stvari koje su posedovali. Preselili su se u manje stanove, ne samo da bi uštedeli novac: potrudili su se da vlada ne sazna njihove nov adrese. Neki su zatražili politički azil u Belgiji. Kolege koje su bile stacionirane u nemačkom Ramštajnu, učinile su isto u Nemačkoj.

Nema odgovora za Stoltenberga

Jedan od oficira je napisao oproštajno pismo svojim drugovima u NATO, koje je nazvao „tihim krikom jednog turskog oficira“. I pokazao nam to pismo: „Kao i za moje turske kolege, i za mene otkaz ne znači samo da sam izgubio posao. Izgubio sam i sve vojne legitimacije, pasoš, zdravstveno osiguranje, račune u banci, pravo na penziju itd. I, što je najgore, upućen sam na samog sebe, bez prošlosti i bez budućnosti. No, mi, turski narod, sada smo izgubili i vrednosti poštovanja ljudskih prava, slobode, demokratije, jednakosti i poštovanja ljudskih prava. Moj lični gubitak nije ništa u poređenju sa patnjama kroz koje prolazi moja zemlja.“

Gubitak osećaju i oficiri NATO iz drugih zemalja, koji su radili sa sada otpuštenim kolegama. Jedan od njih kaže za DW da personal koji turska vlada šalje kao zamenu za smenjene ljude ne zadovoljava standarde NATO. Ni on nije želeo da kaže svoje ime jer je u pitanju osetljiva tema. Kaže da je uznemiren zato što je Turska prenebregla svoje obaveze da kao država NATO vodi računa o poštovanju prava i ljudskih prava. No, Turska je trenutno suviše važan partner i NATO ne želi mnogo da je ljuti. Generalni sekretar Alijanse Jens Stoltenberg, kome su o tome više puta postavljana pitanja, rekao je samo da je u kontaktu sa turskom vladom izrazio svoju zabrinutost, ali nije rekao da je dobio zadovoljavajući odgovor.

„NATO ima standarde“

Nils Melcer, specijalni izvestilac UN za mučenje, posle prošlonedeljne posete se nije vratio umiren i optužio je tursku vladu da je posle pokušaja puča previše oštro postupala prema ljudima iz svih zanimanja. Melcer u svom izveštaju o zatvorima u kojima se nalaze hiljade uhapšenih građana, piše o „klimi koja pogoduje mučenju“.

A američki ambasador u NATO Daglas Lut rekao je u Briselu da su NATO i SAD odlučili da, Turskoj „izraze poverenje“ umesto da joj „diktiraju standarde“. „Imamo zajedničke vrednosti; one su utvrđene u preambuli Vašingtonskih ugovora“, kaže Lut: „Očekujemo da se svih 28 članova NATO pridržavaju tih standarda, jer ne radi se samo o ugovornim obavezama prema drugima, već su one i u njihovom sopstvenom interesu.“ Jedan turski oficir je rezignirano rekao da se, kada čuje takve stavove, oseća kao da su ga prodali i turska vlada i NATO.