Tri zastave

Marija Magdalena je rođena na izmaku decembra 1901. u berlinskoj četvrti Šeneberg. Berlin njenog detinjstva je uzbudljiv i ogroman. Po tadašnjim običajima njen otac ima tri imena  - Luis Erih Oto, policijski je oficir. Majka je takođe troimena – Vilhelmina Elizabeta Jozefina, kćerka jednog berlinskog juvelira.

Kao što dolikuje detetu iz tadašnje građanske porodice, Marija Magdalena uči da svira violinu i da govori francuski i engleski. Otac je rano umro, majka se preudala, ali je i poočim 1917. preminuo od posledica ranjavanja u Velikom ratu. Upisala je studije violine u Vajmaru i Berlinu, ali je posle tri godine upala tetive na ruci označila kraj muzičke karijere. Marija Magdalena je odlučila da postane glumica.

Najpre se priključila grupi plesačica u varijeteu, ali je njen cilj bio pozorište. Tamo bi mogla da govori i stihove svoje velike pesničke ljubavi – Rilkea. Prvu ulogu dobila je u Šekspirovoj Ukroćenoj goropadi. Uzimala je privatne časove ritmičkog pokreta, gimnastike i mačevanja – diciplina koje su bile deo osnovne glumačke obuke. Sve moćniji medij – film – usisao je i mladu glumicu. Ona će sebe u prvoj sporednoj ulozi u nemom filmu "Takvi su muškarci” docnije ironično nazvati „krompir sa kosom".

Usledila je udaja za filmskog tehničkog producenta Rudolfa Zibera i rođenje kćerke Marije Elizabete. Par se razišao tridesetih, ali su formalni brak i suštinsko prijateljstvo trajali do Ziberove smrti.

Marija Magdalena je svoj zvezdani trenutak dočekala kada joj je ponuđena uloga Lole u „Plavom Anđelu“, filmu snimljenom po romanu „Profesor Unrat" Hajnriha Mana. Napravljena je nemačka i engleska verzija. Mlada glumica je u filmu zapevala na nemačkom – Ja sam od glave do pete stvorena za ljubav. A engleska verzija (Falling In Love Again) postala je svetski hit. Te 1930. rođena je planetarna zvezda – Marlen Ditrih.

Holivud je odmah posvojio mladu Nemicu, usledile su uloge u filmovima u kojima su joj partneri bili miljenici žena poput Garija Kupera. Režiseri su se zvali Alfred Hičkok, Orson Vels, Bili Vajlder...

U njenoj domovini nacisti preuzimaju vlast. 1936. joj Nacistički ministar propagande Gebels nudi basnoslovne honorare, slobodu u izboru scenarija i režisera, samo da se vrati u Berlin i snimi film. Ponuda koju retko ko može odbiti. Ona je odbila. Hitlera je nazvala idiotom.

Holivud je, međutim, bez milosti. Broj gledalaca njenih filmova je počeo opadati pa joj je karijera u krizi. Menja imidž i prestaje biti nedodirljiva boginja već prihvata uloge barske dame napuklog glasa. Slava je opet tu.

Godinu dana pre početka Drugog svetskog rata Marlen Ditrih premešta svoj evropski domicil iz Berlina u Pariz, a 1939 uzima američko državljanstvo.

Nakon izbijanja rata njen francuski ljubavnik Žan Gaben se dobrovoljno javio u Francuske oslobodilačke trupe. Ona odlučuje da se uključi u borbu protiv nacista – kao zvezda koja nastupa pred američkim vojnicima, nadomak fronta. Jednom je u Ardenskoj ofanzivi skoro bila zarobljena. Njena slava među američkim patriotama uvećava se do kultnih razmera.

Nakon ulaska američkih trupa u Nemačku Marlen Ditrih doživljava nešto neočekivano – obični ljudi je prepoznaju i lepo dočekuju. Njena sestra Elizabeta sa svojim mužem nikada nije napuštala Nemačku. Njih dvoje su bili vlasnici kazina u koji su zalazili uglavnom pripadnici SS-a. Marlena Ditrih pomaže sestri, zalažući se za nju kod američkih okupacionih vlasti, ali javno negira bilo kakvu povezanost sa njom.

Uspela je da vidi i majku koja se zaklela da će nadživeti Hitlera. Održala je reč i umrla u novembru 1945.

U Americi i Francuskoj Marlen Ditrih su obasuli priznanjima i počastima. Nemačka je bila ambivalentna. Jedni su je slavili. Drugi su je optuživali za izdaju. Na jednoj turneji po Nemačkoj, u Diseldorfu, čovek iz publike baca jaje i pogađa je u glavu. Njega od ostalih posetilaca mora spasavati policija.

Marlen Ditrih se pedesetih postepeno oprašta od filma i bavi se muzikom. Otpevala je nekoliko pesama koje su ostale do danas, jedna je čak docnije bila himna pacifističkog pokreta – „Reci mi, gde je cveće" (Sag mir, wo die Blumen sind).

Bila je prva Nemica koja je nakon Drugog svetskog rata nastupila u Rusiji. Prva umetnica koja je u Izraelu zapevala na nemačkom. Poslednji put je izašla pred filmske kamere 1979, sa Dejvidom Bovijem u filmu „Samo žigolo".

Kažu da je bila u ljubavnim vezama sa nizom poznatih ličnosti  – od Čarlija Čaplina, preko Ernesta Hemingveja do – Grete Garbo. Ekscentrična modna ikona imala je harizmu koja je delovala i na muškarce i na žene.

Kada je umrla 6. Maja 1990. njen su kovčeg pokrivali sa tri zastave. Francuskom, američkom i – na sahrani u Berlinu – nemačkom.

Zaista je njena hrabrost vredna poštovanja: bila je antifašista, uprkos predrasudama nije krila svoju biseksualnost, osećanje za pravdu stavila je iznad svog porekla. Šta nam je od tog uzbudljivog života ostalo kao pouka, danas, 25 godina nakon odlaska Marlen Ditrih? Pa to da bi ženu njenog kova današnji fašistoidi takođe nazvali izdajnicom i stranom plaćenicom.

Dakle, dobro zagledajte grupu prokazanih kritičara vlasti na Balkanu i u svetu. Verovatnoća da među njima otkrijete nekog kapricioznog genija, oko kojeg će se jednom, nakon njegove smrti, sa zastavama u rukama otimati patriote više zemalja, jeste veća nego da takvu ličnost lupom tražite u armiji dosadnih dodvorica.