„Topli zec“ za Vučića u Srebrenici

Na prvoj strani Frankfurter algemajne cajtung donosi već u naslovu izjavu srpskog premijera Aleksandara Vučića: „Nastavljam politiku pomirenja uprkos napadu“. Za ove novine Vučić je izjavio: „Neću promeniti moju politiku, moja ruka je i dalje ispružena. Moramo da mislimo na budućnost i da stvorimo osnovu za bolji život Bošnjaka i Srba.“ Prema pisanju ovog frankfurtskog dnevnog lista Vučić je dodao kako ga je incident još više uverio da se svi napori moraju uložiti u pomirenje: „Moramo stvoriti zajedničku budućnost za sve nas – pa i za ljude koji su me napali.“

Osim toga, Vučić je izneo optužbe na račun bosanskohercegovačke policije: „Slutio sam da će me izviždati. Računao sam i sa uvredama. Ali nisam računao sa time da ću biti izložen organizovanom napadu, a da me bosanska policija neće zaštititi.“

Vučić je pojasnio da je srpska delegacija sumnjala u to da će policija BiH dovoljno dobro obaviti posao pa je tražila da zaštitu preuzme policija Republike srpske. „Najpre su nam to obećali. Tek nekoliko sati uoči početka komemoracije rekli su nam da policija Republike Srpske ne sme da stupi na tlo Memorijalnog centra.“ Vučić je govorio o pripremljenom i organizovanom napadu. „Morao bih da budem i slep i glup ako to ne bih video“. Vučić nije želeo da spominje moguće napadače pre kraja istrage, ali je spomenuo da napadači nisu bili iz Srebrenice već iz drugih krajeva Bosne.

Isti list na osmoj strani donosi i komentar Vučićevog odlaska u Srebrenicu u kojem se kaže da je Vučićeva odluka da dođe u Srebrenicu bila hrabra: „Na prvi pogled činilo se da se hrabrost ne isplati. Situacija je mogla da izmakne kontroli. Atmosfera u Bosni je bila podgrejana jer je nekoliko dana ranije Rusija kao zaštitnica Srbije u Savetu bezbednosti vetom sprečila donošenje rezolucije u kojoj se Srebrenica označavala kao što to jeste – genocid. Mnogi bosanski muslimani su mišljenja da se Vučić lično založio za to da Rusija uloži veto, kako bi sprečio rezoluciju koja bi sadržala reč genocid. Međutim, mukotrpna diskusija o toj reči odvodi na stranputicu jer mnogim političarima koji insistiraju na njoj nije stalo do toga da budu pravedni prema prošlosti već žele da igraju svoje igrice moći u sadašnjosti“. Komentator Frankfurter algemajne cajtunga zaključuje: „Vučić ne bi trebalo da se obeshrabri. Put do pomirenja na Balkanu je trnovit, ali je jedini ispravan.“

Zidojče cajtung, dnevni list iz Minhena, u svom komentaru na četvrtoj strani donosi drukčiji stav: „Kamenice bačene prethodnog vikenda pokazale su da je za Vučića isteklo vreme malih poteza. Više nije dovoljno da Srebrenicu označi kao stravičan zločin. Ako zaista želi pomirenje on može učiniti samo jedno – priznati genocid koji je planirala i sprovela vojska bosanskih Srba.“

Noje cirher cajtung iz Ciriha na petoj strani donosi opširniju analizu zbivanja u Srebrenici pod naslovom „Topli zec za beogradsku delegaciju u Srebrenici“: „Vučić sprovodi politiku regionalne harmonije, za koju ubire pohvale pre svega iz Nemačke. U tom pogledu nema potrebe da se sumnja u njegove dobre namere jer Berlin u slučaju uspeha obećava početak pregovora za članstvo u EU. Ali Vučićeva biografija, prema kojoj je on devedesetih bio razulareni nacionalista očito predstavlja opterećenje“, podseća beogradski dopisnik ovog švajcarskog dnevnog lista. Potom konstatuje da Srebrenica nije samo mesto sećanja na žrtve već i mesto za političku instrumentalizaciju. „Izgleda da i dvadeset godina posle masakra Srebrenica nije postala mesto međuetničkog promišljanja i pomirenja. Sve strane ovo mesto instrumentalizuju za dnevnopolitičke potrebe, ono je simbolički preopterećeno. Za Bošnjake kao mesto večne nepravde, za Srbe kao mesto na kojem im žele prišiti krivicu za genocid. Pri tome ispašta jedna grupa ljudi – porodice žrtava, koje se na tom mestu okupljaju da ožale besmislenu smrt svojih muževa, sinova, očeva.“

U bečkom Standardu novinar Andrej Ivanji srebreničke izgrede komentariše ovako: „Dakle, za prethodne dve decenije nije došlo do pomirenja, a izgleda da se to neće desiti ni u naredne dve decenije. Oba naroda žive samo u sopstvenim, izolovanim istorijskim stvarnostima, oba naroda prebrojavaju samo svoje žrtve i govore samo o zločinima druge strane.“