Toliko nezaposlenih, a nema ko da radi

Na vrhuncu ovogodišnje turističke sezone kulminira i kriza izazvana manjkom radne snage na hrvatskom tržištu rada. Kvalifikovanih radnika, međutim, ne nedostaje samo turizmu, nego i drugim delatnostima, poput građevinarstva ili zdravstva, i to uprkos činjenici da je na birou rada i dalje oko 170.000 nezaposlenih. Samo turizmu nedostaje oko 3.000 radnika, a građevinskom sektoru njih oko 2.000, zbog čega je upitno učešće hrvatskih kompanija u velikom investicionom ciklusu, čije je pokretanje planirano najesen.

Hrvatska gospodarska komora (HGK) stoga predlaže hitnu liberalizaciju uvoza radne snage, ali i omogućavanje rada za maloletnike i penzionere bez gubitka prava na penziju. Sociolog Teo Matković za DW kaže da sumnja da bi to značajnije povećalo inače nisku radnu aktivnost mladih, a posebno starijih, upozoravajući da bi istovremeno „otvorilo nove rizike“.

Ovaj stručnjak mlađe generacije, koji se godinama bavi tržištem rada i zapošljavanjem, ističe da je rad učenika i studenata vrlo povoljan za poslodavce, ali podseća da je rad mlađih od 15 godina zabranjen međunarodnim konvencijama, dok je kod mlađih od 18 potrebno staviti naglasak na njihov interes i zdravlje, kao i obrazovanje. Stoga bi, smatra, omogućavanje njihovog rada koji sat više uveče tek neznatno pomoglo tržištu rada.

Egzodus u prevremenu penziju?

Kada je pak reč o penzionerima, Matković podseća da korisnici starosne penzije od 2014. mogu raditi pola radnog vremena – ali to ne važi za one koji odu u prevremenu ili invalidsku penziju. Zato se pribojava da bi omogućavanje rada prevremeno penzionisanima dovelo do „masovnog egzodusa“ u prevremenu penziju. „Elegantnije bi bilo omogućiti zaštitu radnog odnosa i osobama starijim od 65 godina, ali uz zadržavanje prava penzionisanja“, predlaže naš sagovornik.

HGK predlaže potpuno napuštanje sadašnjeg sistema u kojem se jednom godišnje procenjuje potreba za stranom radnom snagom. Trebalo bi, kažu, uvesti nešto poput slovenačkog modela, koji omogućava zapošljavanje stranih radnika svaki put kada se dokaže da na tržištu nema raspoložive radne snage. Matković se slaže da je sistem godišnjih kvota „potpuno neadekvatan u situaciji kada pedesetak hiljada radnika godišnje odlazi u inostranstvo“.

Dolazak radnika iz regiona?

Slovenački sistem mogao bi biti dobar i za Hrvatsku, smatra on, navodeći iskustva drugih tranzicionih zemalja, poput Poljske, koja je povećanoj emigraciji lani doskočila zapošljavanjem pola miliona radnika iz susedne Ukrajine. Za Hrvatsku taj rezervoar, napominje Matković, tradicionalno predstavlja BiH, a u manjoj meri i Srbija i Makedonija. Dodaje, doduše, da je i taj „rezervoar“ u poslednje dve decenije uveliko „ispražnjen“.

Mladi stručnjak iznenađen je činjenicom da poslodavci i Hrvatski zavod za zapošljavanje (HZZ), za razliku od građana, oklevaju u korišćenju prednosti koju pruža sloboda kretanja rada unutar EU. Uprkos manjku domaće radne snage, naime, poslodavci uglavnom ne koriste mogućnost zapošljavanja radnika iz EU, dok HZZ retko prosleđuje oglase za posao na EURES servis, odnosno „evropski biro rada“. „Zahvaljujući slobodi kretanja radnika i ceni rada višoj od nekih drugih tranzicionih zemalja, hrvatski poslodavci bi deo svojih potreba mogli da obezbede kroz jedinstveno tržište“, uveren je Matković.

Ekonomista Ljubo Jurčić definiše, po njegovom mišljenju, ključni problem: „Hrvatska je katastrofa u tome što obrazovani hrvatski građani odlaze u inostranstvo jer struktura ekonomije ne odgovara njihovom obrazovanju. Dok se u Hrvatskoj govori da obrazovanje nije dobro, mi vidimo da oni koji kod nas ne mogu naći posao izvan Hrvatske odmah dobiju posao.“

Ponuda s Filipina

Veliku pažnju u Hrvatskoj izazvala je „ponuda“ Davora Šterna, bivšeg ministra ekonomije i počasnog konzula Filipina u Hrvatskoj, koji predlaže uvoz radnika s Filipina. Jurčić pak odgovara da zapošljavanje stranaca, dok građani Hrvatske napuštaju zemlju, uopšte ne rešava hrvatski problem, iako se slaže da kratkoročno treba omogućiti uvoz radne snage radi preživljavanja nekih firmi ili delatnosti. „Rešenje hrvatskog problema nije u uvozu radne snage, jer se time zamagljuje naš temeljni problem, budući da hrvatska vlada ne kreira politiku koja bi odgovorila na pitanje šta će raditi hrvatski građani“, jasan je ugledni ekonomista.

Kako će, dakle, hrvatsko tržište rada izgledati za nekoliko godina, kada se iseli još više mladih, s obzirom na to da iseljavanje ne jenjava? Ko će raditi u hrvatskom turizmu, bolnicama, staračkim domovima? „U tom slučaju Hrvatskoj neće nedostajati samo radna snaga, nego će joj nedostajati ljudi, što će rezultirati još većim padom nataliteta. Pojedine industrije moraće da se gase, a pojedine industrije, poput turizma koji je profitabilan, neće voditi hrvatski građani, nego velike svetske kompanije“, pesimističan je Jurčić.

Čitavu ovu temu ekonomista smatra „prvorazrednim političkim pitanjem“ u čijem je rešavanju hrvatska država „potpuno zakazala“.