Osam godina nakon revolucionarnog zamaha koje je donelo „Arapsko proleće“, dovoljan je samo letimičan pogled na političku kartu pa da se shvati da od nade ljudi da će živeti žive u dostojanstvu i demokratiji, nije ostalo mnogo.
Umesto zahteva „Hleba, slobode i socijalne pravde“, u arapskom svetu izbio je pravi ustanak. Bila je to najmasovnija mobilizacija arapskog naroda u novijoj istoriji, a pratili su je haos i razaranja. Libiji preti raspad države. U Jemenu – zemlji koja je simbol arapskog siromaštva – vlada najveća humanitarna katastrofa na svetu, kako to navode UN. A u Egiptu ponovo grobna tišina i varljivi, zastrašujući mir.
Istovremeno, nekoliko država u tranziciji mutiralo je u zemlje iz kojih se prenose konflikti. Kompleksni sukob u Siriji je, nakon višegodišnjih brutalnih sukoba s verskom pozadinom postao, zamenski rat kako na regionalnom, tako i na međunarodnom planu. Narodni ustanak protiv vladavine i terora Asadovog klana pretvorio se u sukob svetskih razmera.
Samo bi u Tunisu, zemlji kolevci „Arapskog proleća“, tranzicija iz diktature u demokratiju mogla da uspe. Ali i tu samo ako ta zemlja preuzme kontrolu nad sopstvenim ekonomskim problemima. Zapad bi u svakom slučaju trebalo da nastavi da neguje i kultiviše tunišanski model demokratije.
Elite su podbacile
Kako je sve to moglo da se dogodi? Zašto je tako malo ostalo od duha promena i nade u bolji život u slobodi i dostojanstvu? Svakako da ima mnogo razloga za to. Prvenstveno bi ih trebalo tražiti u prošlosti i nasleđu koji su iza sebe ostavile diktature, a manje u kulturi. Da bismo razumeli situaciju, moramo znati jednu činjenicu: „Arapsko proleće“ je bilo izraz krize, nije ono izazvalo krizu arapskih nacionalnih država.
Glavni uzrok krize je to što su tamošnje vladajuće (vojne) elite u kolosalnoj meri podbacile kada je reč o izgradnji moderne države. Te elite kontrolišu slabe institucije i državne resurse i često ih koriste samo da bi prigrabile ličnu korist. One su se postepeno udaljavale od svakodnevice u kojoj žive „obični Arapi“, od briga s kojima se suočavala većina stanovništva. Tako se recimo prekid sporazuma o socijalnim davanjima – naročito u Egiptu – pokazao kao razarajući faktor kada je reč o identifikaciji arapskih građana sa sopstvenim državama. I tako su skoro sve arapske „republike straha“, vremenom postajale ekonomski sve slabije, a politički sve represivnije.
Kao protivteža razvile su se islamističke stranke, ali su one istovremeno ometale razvoj društva. Drugu opciju – liberalno-građansko uređenje – arapski režimi svesno su suzbijali. Arapske despote nisu u toj meri zabrinjavali islamisti, jer su znali da će se Zapad – ako dođe stani-pani – pre odlučiti za njih jer su „manje zlo“ od islamista.
Zapad mora da uslovi pomoć
Restauracija autoritarnih sistema u mnogim arapskim državama u tranziciji, koja je počela 2013. godine, ne daje nikakav odgovor na velike izazove sadašnjosti i budućnosti. Takav razvoj događaja zabrinjava, posebno nakon što su se socijalni i -ekonomski uslovi, koji su konačno i doveli do arapskih revolucija, u ogromnoj meri pogoršali.
Danas svaki treći Arapin ima manje od 23 godine i u arapskom svetu je u narednih 20 godina potrebno stvoriti 50 miliona radnih mesta. Pri tom niko ne zna kako da se to uradi. U tom kontekstu može se pretpostaviti da se zemljama poput Egipta, bez dalekosežnih političkih i ekonomskih reformi, uskoro neće moći upravljati.
Upravo tu bi Zapad morao da počne da deluje: Nemačka i njeni partneri morali bi da uslovljavaju pomoć koju nude. To podrazumeva napredak (čak i sasvim mali) u borbi protiv široko rasprostranjene korupcije, u sprovođenju ekonomskih reformi za srednju klasu i u jačanju civilnog društva i vladavini prava.
U zapadnim prestonicama trebalo bi da se distanciraju od iluzije stabilnosti u navodno snažnim, a represivnim zemljama. Jer tiranija nikada nije bila, niti može biti stabilna.