„Ti smrdiš“

„Ti smrdiš“ – to je napisano na transparentima koje Libanci pokazuju svojim političkim liderima, na demonstracijama u Bejrutu. Smrdite jer ništa ne radite da uklonite nagomilano đubre sa ulica. To je bila poruka do pre neki dan. U međuvremenu se kritika proširila i na druge oblasti. Politička klasa građanima zaudara i zato što se ne pomiče iz močvare mita i korupcije i nije spremna da se na dobrobit svih odrekne nekih privilegija.

Politički analitičar Džon Bel kaže u jednom prilogu za Al Džaziru da njihova samoživost podriva sposobnost političkog delovanja cele zemlje. „Vlada ne može da donese odluke zbog nevidljivih konaca koje neko vuče. Sve je u znaku pojedinačnih interesa, gramzivosti i želje za povećanjem moći. To je važnije od pristojnosti i čistih ulica. Dobro došli u budućnost“.

Budućnost Libana, kakve se Bel pribojava, odavno je stvarnost drugih država u regionu. „To što sada vidimo jeste slom arapskih država pod pritiskom globalizovane ekonomije i klimatskih promena, smanjivanja rezervi fosilnog goriva i korupcije. Današnji problemi verovatno nisu ništa u odnosu na to šta nas čeka“, smatra Bel.

Opasnost za celi region

Za Liban bi to moglo značiti da će zemlja biti još dublje uvučena u sirijski građanski rat. Sunitski ekstremisti još uvek drže u zarobljeništvu 25 libanskih vojnika koje su oteli avgusta 2014. Još uvek se šiitska milicija Hezbolah bori na strani sirijskog predsednika Asada i protiv sekularnih i protiv džihadističkih protivnika. Još uvek u Libanu boravi milion sirijskih izbeglica.

„Ako se libanska kriza ne reši proširiće se ekstremizam i na sunitskoj i na šiitskoj strani“. Tako piše list „Al Hajat“, upozoravajući da bi se posledice mogle osetiti čak i u arapskim zemljama iz golfskog regiona.

Kriza u Libanu pokazuje koliko su porozne državne granice, čak i tamo gde, za razliku od Sirije i Iraka, još uvek postoje. Pravac u kojem se kreće Liban je pre godinu dana opisao bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer u svojoj knjizi „Svetski poredak“ kao mogući pravac razvoja situacije na ukupnom Bliskom istoku: „Nacionalni i internacionalni konflikti se međusobno pojačavaju. Politički, konfesionalni, tribalni i teritorijalni konflikti se mešaju“, prognozirao je Kisindžer. Religija postaje oružje u službi geopolitičkih interesa: „Civile će ubijati na osnovu njihove konfesionalne pripadnosti“.

Sile nesposobne da uvedu red

Regionalni konflikti se mogu rešiti samo ako to žele regionalne sile. Taj potencijal imaju samo Iran i Saudijska Arabija, šiitska i sunitska regionalna sila. No, te države su trenutno zaokupljene naporima da se međusobno blokiraju. Naročito je Saudijska Arabija postala nervozna. Sjedinjene Američke Države su se dogovorile sa Iranom oko mirnodopske upotrebe atomske energije, što je izazvalo veliko nepoverenje saudijske kraljevske kuće. Rijad je dodatno zabrinut jer se i Rusija zbližava sa Iranom. I Moskva i Teheran se zalažu za to da u Siriji predsednik Asad ostane na vlasti. Saudijska Arabija, međutim, posmatra odlazak Asada sa vlasti kao najbitniji preduslov za okončanje građanskog rata.

Razdor između Saudijske Arabije i Irana ne odnosi se samo na Siriju I Liban. U Iraku, ili još više u Jemenu, ove države se bore za prevlast. Konkurencija Rijada I teherana je bitno doprinela povećanju napetosti u Jemenu i izbijanju građanskog rata sa hiljadama mrtvih.

Na ivici haosa

Svaka kooperacije ove dve regionalne sile je do sada bila isključena. Međutim, postoje zajednički interesi. Pre svega zajednički neprijatelji: Islamska država, Al kaida, ili front Al Nusra. Isto tako, koordinisana eksploatacija nalazišta nafte ili uopšte smirivanje celog regiona su zajednički ciljevi, koji su potpuno zanemareni.

Obe države su izabrale konfrontaciju umesto kooperacije. Liban trpi posledice te konfrontacije. Umesto stabilizacije zemlje cilj Teherana i Rijada je da prošire svoj uticaj.

Iran upravlja Libanom preko Hizbolaha, a Saudijska Arabija pokušava uz pomoć „Alijanse 14. mart“. Predvodnik Alijanse je Sad al Haririt sin predsednika Libana Rafika Haririja koji je ubijen 2005. On je dugo živeo u Saudijskoj Arabiji i tamo stekao značajan imetak.

Liban se ne smiruje. Razlog je prost: ni jedna od dve regionalne sile nije zainteresovana za to. Njihova nesposobnost da prevaziđu konkurentsku konfrontaciju gura još jednu bliskoistočnu državu u haos.