Težak put do skuplje nafte

Davno su prošla vremena kad je bilo dovoljno samo da se sastanu predstavnici Organizacije zemalja proizvođača nafte (OPEK), pa da čitav svet počne da strepi od nove, još veće cene nafte. Umesto toga, sve manje je jasno oko čega te zemlje uopšte žele i mogu da se dogovore.

Zato i jeste bilo pravo iznenađenje kada su krajem septembra na ministarskom nivou na konferenciji u Alžiru ipak postigle odluku o zajedničkoj nameri da se smanji ponuda nafte na svetskom tržištu. To svakako neće biti smanjivanje nakon koga će, kao sedamdesetih godina prošlog veka, bilo ko morati da stoji u redu pred benzinskom pumpom. Ali i tih 750.000 barela manje, za svetsko tržište predstavlja najveće dogovoreno smanjenje nakon finansijske krize 2008.

U Alžiru je odlučeno i da će nove kvote biti konačno dogovorene na sastanku na vrhu zemalja OPEK-a krajem novembra. Do tada bi trebalo dogovoriti samo još jednu „sitnicu“: koliko tačno manje nafte će svaka zemlja OPEK-a smeti da ponudi na tržištu. A postići takvu slogu među zemljama, od kojih mnoge, iako sede na zalihama nafte, već hronično pate od prazne državne kase, ogroman je zadatak. Još od septembra traju susreti i razgovori predsednika i premijera zemalja izvoznica nafte, ali se pritom neprestano može čuti i to koliko je taj zadatak težak.

„Slažemo se, ali mi smo izuzetak...“

Poslednje što se moglo čuti stiglo je iz Iraka: Bagdad je prošle nedelje ponovo podsetio kolege u OPEK-u da ta zemlja u svakom slučaju mora da bude izuzeta iz smanjivanja kvota jer im je novac preko potreban za borbu protiv terorista IS. Zato Irak ne može da pristane na bilo kakav dogovor koji bi smanjio prihod novca njegov budžet. I zato su i ekonomski stručnjaci koji prate razvoj svetske cene nafte više skloni pretpostavci da u stvari neće ni doći do smanjivanja ponude – bar ne u dogledno vreme.

Međutim, pomoć Organizaciji zemalja izvoznica nafte stigla je s neočekivane strane: iz Rusije. Ta zemlja nije članica te organizacije, ali je ruski predsednik Vladimir Putin pre dve nedelje izjavio da će se njegova zemlja „priključiti svakoj zajedničkoj inicijativi smanjivanja kvote eksploatacije nafte“. Ta izjava iznenadila je i svetsko tržište, tako da je cena nafte „skočila od veselja“ na nešto preko 50 dolara po barelu, što je ovogodišnji rekord. Međutim, izjava predsednika Rusije podjednako je iznenadila i njegove najbliže saradnike.

Rusija: (ne)smanjujemo kvote?

Naime, samo dan kasnije, oglasio se direktor najveće ruske naftne kompanije Rosnjeft i rekavši da, što se njegove firme tiče, smanjivanje nije moguće. Ubrzo nakon toga oglasio se i ruski ministar energetike sličnom izjavom – prema kojoj Rusija neće smanjivati količinu nafte koju nudi na tržištu. Zatim je – verovatno – usledio ne baš prijatan razgovor vladara Kremlja s njegovim podanicima, tako da je isti taj ministar energetike, Aleksandar Novak, nakon toga izjavio da su najvažnije ruske naftne kompanije „spremne da smanje kvote“.

„Jeftina“ nafta koju trošimo u poslednje vreme posledica je i činjenice da su troškovi njene eksploatacije značajno smanjeni. Još 2014. je trošak za proizvodnju jednog barela nafte iznosio oko sto dolara, a danas je pao na ispod 40 dolara. Međutim, za mnoge zemlje koje su računale s mnogo većim prihodima od svoje nafte, to je sada ogroman problem. Među njima je i Rusija, koja trpi i zbog sankcija Zapada. Zato Harald Heking sa Instituta za energetiku pri Univerzitetu u Kelnu smatra: „Rusija će smanjiti svoju kvotu ako zemlje OPEK-a budu složne u tome“. Računica je jasna: ako se smanji ponuda – povećaće se cena, tako da će se (možda) i sa manjom količinom, zarađivati isto. Ali u toj računici presudan je jedan faktor: „ako svi budu složni“. A to nije lako postići.

Neumorni predsednik Venecuele

To je jasno i predsedniku Venecuele Nikolasu Maduru. Njegova zemlja leži na jednom od najbogatijih nalazišta nafte na našoj planeti, ali uprkos tome – i baš zato što čitava zemlja zavisi od te nafte – državna kasa je žalosno prazna. Zato on sada neumorno obilazi druge članice OPEK-a kako bi, kao što je izjavio krajem prošle nedelje u Azerbajdžanu, „došli do nove formule stabilnosti u sledećih deset godina“ – u isporukama, ali i ceni nafte.

Maduro je iz te Azerbejdžana produžio u Iran, koji je dugo vremena bio jedan od glavnih razloga nesloge u OPEK-u. Načelni dogovor o smanjivanju kvote postignut je tek nakon što je Saudijska Arabija napravila ustupak svom starom rivalu i pokazala spremnost da smanji kvotu u većoj meri nego što bi to trebao da uradi Teheran. Iranu je preko potreban novac za infrastrukturu, pogotovo sada, nakon što su ukinute sankcije Zapada toj zemlji. Zato je i Iran, kao što je tom prilikom ponovio predsednik te zemlje Hasan Rohani, „spreman da podrži svaku inicijativu koja bi vodila ka pravednim kvotama i poštenoj ceni nafte“.

Pritom je ključan termin „pravedne kvote“ – jer svaka zemlja o tome ima svoju viziju. U svakom slučaju, predsednik Venecuele ne odustaje od svog zadatka: „Prelazimo okeane i kontinente kako bi postigli stabilan savez zemalja OPEK-a i zemalja koje nisu članice te organizacije.“ Zato Maduro namerava da poseti i Moskvu.

Skuplja nafta – ali samo neko vreme...

Čak i da se postigne sporazum među zemljama OPEK-a, pa čak i da onda taj sporazum prihvati izuzetno važna zemlja na tržištu nafte kao što je Rusija, stručnjaci nisu sigurni da će to dugo potrajati i da će OPEK zaista uspeti da povrati presudnu ulogu u formiranju cene nafte. Naravno, ako se sporazum postigne, jasno je kakve će biti posledice na kratak rok: „Naravno da bi takvo partnerstvo u početku dovelo do povećanja svetske cene nafte“, objašnjava Harald Heking.

Ali samo do određene granice. Jer, neprestano se mogu čuti upozorenja o mračnoj budućnosti, o vremenu kada ćemo potrošiti sve zalihe „crnog zlata“. To se gotovo sigurno neće dogoditi za naših života, ali sasvim je drugo pitanje koliko će se u doglednoj budućnosti isplatiti eksploatacija nafte? Što je ona skuplja, kompanijama se više isplati njega eksploatacija.

A ako cena nafte, nakon eventualnog dogovora zemalja OPEK-a uz Rusiju poraste iznad određene granice, onda će se i naftašima u Sjedinjenim Američkim Državama isplatiti da posegnu za manje unosnim nalazištima. To se pre svega odnosi na nalazišta u kojima je nafta „zarobljena“ u ležištima škriljaca – a takvih mesta nema malo. „Analize pokazuju da je eksploatacija iz takvih nalazišta danas postala mnogo efikasnija.“ To opet znači da bi se ona isplatila već kod cene od 40 dolara za barel, a kod 60 dolara – praktično bi se radilo punom parom. Naravno, sve dok ponuda opet ne spusti cenu ispod nivoa isplativosti.

Naime, upravo je ta nafta iz škriljaca dovela je pre dve godine do pada svetske cene nafte, tako da su i mnoga ta nalazišta bila zatvorena. To i zemljama OPEK-a pokazuje gde su granice: usprkos nadanjima Venecuele, potrebama Irana i željama Iraka, one se mogu dogovoriti i cena nafte može donekle da poraste. Ali, kako smatraju stručnjaci, trenutna cena od pedesetak dolara dozvoljava veoma mali prostor za kalkulacije u cilju stabilizacije na duži period.