Tarkovski – vajar zapečaćenog vremena

Mogla je biti rana jesen, ona sarajevska, koja okleva da se razvede od leta, a u sebi već nosi dah zime sa okolnih planina. U Titovoj je u bivšoj katoličkoj crkvi bio klub studentskog centra. Tu su organizovali retrospektivu filmova Andreja Tarkovskog, koji je možda godinu ili dve pre toga, u Italiji najavio da se neće vraćati u Sovjetski Savez. Tarkovski je od avgusta 1985. u izbegličkom kampu Latina registrovan kao tražilac političkog azila pod brojem 13225/379.

Ko je taj Tarkovski?

Na projekciju sam ušao pravo iz Lovca, kafane u kojoj smo znali trošiti vreme na pivo i strasne rasprave o muzici i poeziji. Društvo mi je pravio cimer i kolega sa studija Amer, veliki fan naučnofantastičnog književnog žanra. Andrej Tarkovski je snimio filmove po knjigama braće Strugacki i Stanislava Lema. To je za Amera bilo kao da je režisera preporučio sam Fjodor Dostojevski.

Prvi film, Andrej Rubljov me je do te mere usisao, ali i zbunio da sam danima pričao samo o tome, a Amer me upozoravao da preterujem. Kako je magija delovala? Usporavanje pogleda. Žitno polje na vetru, nepodnošljivo dugo, pod nebom na kojem se igraju svetlo i senke. U svakom kadru niz genijalnih crno-belih fotografija. I na kraju veliko finale sa ikonama koje su odjednom u boji. Mogao bih reći da je Tarkovski, meni, detetu iz agnostičkiog miljea, prvi put pokazao ikone kao mistične prozore u večnost.

Ovakva upotreba boje kao kruna ahromatskog filma je izuzetak. Tarkovski je u svojoj knjizi o filmu "Vajanje u vremenu” rekao da boja u filmu ubija dubinu - iako je filmska slika u koloru vernija kopija stvarnosti, ona je paradoksalno čini izveštačenom. U Rubljovu je Tarkovski pronašao način da boju natera da se preko ikona pretvori u mistični portal.

Duhovnost i žanr

Posle sam odgledao sve što je prikazano u bivšoj Jugoslaviji. Najpre Ivano detinjstvo o dvanaestogodišnjem dečaku u ratu. Sećanje mi, kada pomenem taj film, nameće slike breza, vode, kiše, konja koji jedu jabuke.Film je tidesetogodišnjeg Tarkovskog učinio svetski poznatim i doneo mu 1962. Zlatnog lava u Veneciji.

Posle toga odgledo sam Solaris. Stanislav Lem je u svom romanu imao poprilično jasan jezik, sledeći nepisano pravilo svake fantastike, pa i naučne, da se uobičajeno opiše kao neobično, a neobično kao uobičajeno. Tarkovski je cenio Lemova pitanja koja su bila pokretač svake umetnosti – ko smo mi, ima li naša ograničena egzistencija neki trajniji smisao? Rekao je da duhovni horizont knjige “nema ničeg zajedničkog” sa žanrom.

Psiholog Kris Kelvin pokušava da uspostavi komunikaciju sa planetom Solaris, koja je ustvari inteligentno biće, sposobno da materjalizuje ljudske uspomene. U filmu je figura oca, najpre na Zemlji, a potom na Solarisu kao materjalizovana uspomena, mnogo važnija nego u romanu.

U Zoni

Stalker je snimljen 1979. po romanu „Piknik pokraj puta"  sovjetskih klasika naučne fantastike – braće Arkadija i Borisa Strugackog. U zabranjenoj „Zoni”, u kojoj je vanzemljska civilizacija ostavila svoj otpad (ili svoje poklone) Stalker kao vodič pomaže ilegalnim posetiocima da izbegnu smrtonosne zamke. U srcu „Zone" je „Soba želja” koja ispunjava to za čime zaista žudimo.

Ali čovek mora biti oprezan sa sopstvenim željama, u podsvesti su ponekad čudovišta. Pitanje slobode izbora, pitanje poklona koji može biti prokletstvo, pitanje opšte sreće ili malog, sebičnog interesa, sve je to izvedeno tako dosledno da sam i ja, gledajući film, bio u „Zoni”. I ja sam drhtao na kiši u ruševinama.

Ima ljudi koji tvrde da je ovaj film kasnije ubio Tarkovskog jer je sniman u krugu napuštene hemijske fabrike, a režiser, njegova žena i još jedan član ekipe su dobili istu vrstu raka. Drugi pak kažu da je KGB mnogo kasnije emigrantu Tarkovskom pomogao da udahne nešto od čega se umire. Ne znamo šta je istina. Osim možda da je umetnost na neki način predvidela košmarnu “zonu” oko Černobilja.

Nostalgija, ruska čežnja

Pavel Zasnovski, ruski kompozitor iz 18. veka ostavio je zapis da ga muči „ideja o tome da se ne vraćam u otadžbinu koja me ubija“. Pavel  se vratio u Rusiju – da se ubije. Glavni junak „Nostalgije” takođe ruski intelektualac Andrej Gorčakov u 20. veku obilazi mesta kojima je u Italiji prošao njegov davni prethodnik Pavel.

Ovaj film sam gledao u Nemačkoj dok su svi mostovi ka Jugoslaviji u raspadu danonoćno goreli. Dilema koju Balkanci dele sa Rusima sigurno se sastoji od nemogućnosti da se ostane, koja podrazumeva i nemogućnost da se zaista ode. Na Zapadu prema Tarkovskom postoji formula – odreci se ponuđenog – materijalnog, erotskog, svakolikog izobilja, pokušaj duhovnošću na granici ludila izbaviti svet. „Ništa na svetu nije važnije od probuđene savesti čoveka, savesti koja ga sprečava da sve krade od života...”, rekao je Tarkovski o „Nostalgiji”.

Vajar zapečaćenog vremena

Na nemačkom sa pročitao i knjigu Andreja Tarkovskog „Zapečaćeno vreme” koja na srpskom ima naslov „Vajanje u vremenu”. Tarkovski kaže da ga je filmu privukla logika poetičnog: „To prema mom mišljenju najbolje odgovara mogućnostima filma kao najistinitije i najpoetičnije od svih umetnosti”. Filmski zanat čovek mora poznavati, ali “stvaralački rad počinje u trenutku kada se ti zakoni povrede i deformišu”.

Tarkovski odbija eksperimentalne metode koje služe jedino ekscentričnom samoostvarenju umetnika. Cilj je katarza. Iako je i sam naglašavao uticaje Tolstoja i Dostojevskog, iako u filmovima recituju pesme njegovog oca, on oštro razgraničava film od svih ostalih umetnosti, pošto  ima svoj jezik.

„Osnovna ideja filma kao umetnosti jeste vreme obuhvaćeno njenim faktičkim formama i fenomenima”. Ingmar Bergman je rekao: „Tarkovski je za mene najveći, jer je izumeo novi jezik, koji odgovara prirodi filma: Život kao san". U pogovoru prvog nemačkog izdanja knjige Andreja Tarkovskog Hans-Joahim Šlegel označava taj čudesni realizam kao „jedinstvo vidljivog i nevidljivog sveta”.

Tarkovski ima više zajedničkog sa japanskom haikuom i orijentalnim misticizmom nego sa Holivudom.Odbijao je zapadne principe konzumerističkog bioskopa u kojima se kako je zapisao „film koristi još samo kao flašica koka-kole”. Mada je današnji svet sve bliži načelima globalne, digitalne samoposluge u kojoj je i u filmu sve manje poezije, a sve više anestezije lišene duhovne katarze, neki od najvećih režisera današnjice znaju šta duguju Tarkovskom

Dagestanski Poljaci?

Tarkovski se rodio 4. aprila u mestu koje se zove Zavražje. Bio je vršnjak moje majke – žilava generacija rođenih 1932. Adrejev deda, Alaksandar Karlovič Tarkovski bio je bankar i novinar poljske plemićke krvi (predak  je navodno bio carski dvorjanin Mateuš Tarkovski, mada postoji teorija i o dagestanskom poreklu iz plemićke muslimanske porodice čiji je jedan sin prešao na pravoslavlje).

Deda je za života, kao i većina mislećih carskih podanika, iskusio čari progonstva u Sibir i tamnice Voronježa, Odese i Moskve. Za svoju dušu je prevodio Dantea, Leopardija i Igoa, pisao je pesme i priče, poznavao je Lenjina i Pilsudskog – jedan će biti grobar carske Rusije i osnivač Sovjetskog Saveza, a drugi prvi predednik obnovljene Poljske. Andrejeva baba Marija je bila Rumunka iz glavnog grada rumunske Moldavije Jašija.

Andrejev otac Arsenij Tarkovski bio je pesnik  i prevodilac. Poznavao je Marinu Cvetajevu, drugovao sa Anom Ahmatovom. U Drugom svetskom ratu kao izveštač sa fronta ranjen je u nogu, jedva je preživeo gangrenu i amputaciju. U predratnom braku sa Marijom Ivanovnom koja je radila za državnu izdavačku kuću imao je dvoje dece, Marinu i Andreja. Brak se nije održao, ali majka je decu vaspitavala da vole i poštuju oca. Zanimljivo je da je Arsenij Tarkovski svojevremeno prevodio pesme Radule Markovića, srpskog emigranta u Sovjetskom Savezu, koji će pod pseudonimom Stijenski postati sovjetski pisac.

Znajući sve ove podatke iz porodične istorije bio sam srećan kada sam dobio priliku da sretnem sestru Andreja Tarkovskog, Marinu,

Sestra koja nije mogla spasti brata

Bila je prvomajska subota 2004. godine. Biciklom sam došao do kelnske Filmske kuće, u kojoj sam pohađao kurs za filmskog producenta. U bioskopskoj sali Marina Tarkovska je predstavila svoju knjigu o porodici Tarkovski „Krhotina ogledala”.

Njen brat Andrej bio mrtav već 18 godina. U megapolisima su se gradili megalomanski bioskopi, a filmovi jednog od najvećih režisera svih vremena proterani su u kinoteke i filmske klubove, gde se okupljala sekta filmofila. Time je kapitalistička logika učinila sličnu stvar kao svojevremeno boljševička cenzura koja je ostvarenja svog elitnog režisera podvela pod treću kategoriju filmova koji se prikazuju u mrtvim terminima provincijskih domova kulture. Marina Tarkovska je govorila o tome da je Andreja ustvari izmoždila borba za slobodan prostor, za finansiranje filmova, borba sa cenzorima. Postao je tvrđi, povučeniji.

“Kada bi snimao film bio bi opet onaj stari Andrej”, naglasila je Marina i dodala: „Nisam Andreja mogla ni zaštititi ni spasti mojom ljubavlju. Živeo je sopstveni život, odleteo je pravo u vatru i izgoreo”.

Kobni egzil

Marina je smatrala da je odluka da ostane na Zapadu za Andreja Tarkovskog bila katastrofalna, jer je samo uvećala njegovu nesreću, ali mu nije bitno olakšala snimanje filmova. Osim toga bojao se da mu porodica ne bude izložena represiji. Njegov sin iz drugog braka je dobio dozvolu da ga poseti tek kada je Andrej bio teško oboleo. Podsetila je i da je u svom poslednjem filmu  „Žrtva” njegov glavni protagonista žrtvovao sve što voli da bi izbavio čovečanstvo od atomske katastrofe. A Tarkovski je sve žrtvovao umetničkoj misiji filma.

Marina je podsetila i na smešne strane muke sa cenzorima. Član filmske komisije je pročitavši scenario za „Ogledalo" rekao da je reakcionarno da žena lebdi iznad postelje. Andrej je odgovorio:„Zar ne možete da zamislite, da žena s kojom vodite ljubav, u tom trenutku za vas lebdi?”

Posle predstavljanja knjige pitao sam na ruskom Marinu Tarkovsku da slučajno nije ponela rusko izdanje knjige. Osmehnula se kad je čula ruski i rekla da na žalost nije. Kupio sam nemačko izdanje, koje je ona potpisala. Posle toga smo svi zajedno, nas četrdesetak, odgledali autobiografski film „Ogledalo”.

Jedino mi je bilo žao što moj devetogodišnji sin nije sa mnom pošao na to veče. Naposletku, on je 1995. po Tarkovskom dobio ime Andrej. 

Arsenij i Andrej

Andrej Tarkovski je umro 29. decembra 1986. u Parizu, dvadesetak dana nakon što sam ja diplomirao u Sarajevu. Tada su vesti putovale sporo. Svet je dočekivao novu 1987. bez čoveka koji je uspeo da vreme izvaja u slike.

Arseniju Tarkovskom deslilo se ono što niko ne želi ni jednom roditelju – nadživeo je svog sina. Njihov odnos je bio intenzivan, nisu samo bili otac i sin već dva čoveka sličnog estetskog senzibiliteta. Arsenij nije odobravao sinovljev ostanak na Zapadu. Teško ga je pogodila vest o njegovoj smrti.

Andrej Tarkovski nije voleo nategnuta tumačenja svojih filmskih slika kao simbola. Mislio je da neposredna lepota kiše kroz koju se probija sunce, konja u sumraku ili žitnog polja na vetru mora biti dovoljna. Svi elementi njegove estetike bili su zastupljeni i u očevoj lirici – voda, kiša na licu voljene koja oponaša suze, ruske beskrajne šume breza, a sve to uvek prožeto pitanjem kakav je smisao životnog pozorišta za smrtnike? Melanholija u slikama Andreja Tarkovskog je vreme koje prolazi, prolaznost sama. Otac Arsenij izlaz nalazi u paradoksu (jedna njegova pesma počinje stihom - „Sve dok živim, ja sam besmrtan”). Kao kod orijentalnih mistika smrtniku je dato da dodirne besmrtnost u trenucima apsolutne lepote. U pesmi „Život, život" Arsenij Tarkovski kaže:

Ne verujem predosećanjima, i znakova

Se ne bojim. Ni od kleveta ni od otrova

Ne bežim. Na svetu smrti nema:

Besmrtni su svi.Besmrtno sve. Ne mora se

bojati smrti ni sa sedamnaest ni sa sedamdeset

godina.Postoje samo java i svetlost,

ni tmine ni smrti nema u tom svetu.

Svi smo već na morskoj obali,

A ja sam od onih koji biraju mreže

kada besmrtnost stiže u jatu.

Otac je umro tri godine posle sina. Obojica su u svoje mreže nahvatali dovoljno besmrtnosti za sve koji sa svoje obale budu umeli da je prepoznaju.

 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.