Tako to radi Uganda

Pjere Karimunudžango prošle godine je morao da pobegne iz svog sela u Burundiju. Sa ženom i troje male dece prvo je otišao u susednu Ruandu, ali tamošnji izbeglički logori su prepuni. Skupio je sve što je imao i kupio karte za autobus, pravac Uganda: "Kad smo došli, nismo imali baš ništa. Ipak su rekli da možemo da ostanemo. Dobili smo hranu, ali i materijal, kao što su ove plastične folije za krov, za malu kućicu. Sad su te folije stare i pune rupa kroz koje prokišnjava, ali to nam je veoma pomoglo. Nije bilo lako sagraditi kuću, koristili smo glinu, a plac koje nam je dodeljen nije veliki. Odlučio sam se za malu kuću, a na ostaloj zemlji sadim manioku, da imamo šta da jedemo. Svakog meseca po osobi dobijamo dve kile pasulja i 12 kilograma kukuruza, ali kukuruz ne podnosimo. Moju decu od kukuruza boli stomak. Zato sam zasadio manioku." Karimunudžangova naherena kućica stoji na obronku. Svugda unaokolo slične kolibe s istom takvom plastikom na krovu. Neke još nisu gotove. Izbeglice iz Burundija to naselje zovu Mala Budžumbura, po glavnom gradu njihove bivše domovine. Uprava logora je tek prošle godine proširila naselje kako bi stvorila prostor za dvadesetak hiljada izbeglica iz Burundija.

Ujedinjena Afrika u Ugandi

To je samo mali deo logora Nakivale, u međuvremenu najvećeg izbegličkog logora u Ugandi. Jer tamo ne stižu samo nevoljnici iz Burundija u kojem su još 1993. počeli oružani sukobi lokalnih plemena, nego i iz Ruande, Konga, Somalije, Južnog Sudana, Eritreje... Logor je već postao pravi grad s više od 100 000 stanovnika, a čitava zemlja je pružila utočište za oko milion izbeglica. U principu, uprava logora se trudi da izbeglice smesti tamo gde već žive njihovi zemljaci, pa je tako na prostoru logora nikla prava mala centralna Afrika. Nedaleko od Male Budžumbure su četvrti izbeglica iz Demokratske Republike Kongo i Ruande. Tamo su kuće veće i solidnije, mnoge imaju i limeni krov. One su i najstarije u logoru, prve izbeglice su tamo došle još pre dvadesetak godina. Ali, u tim četvrtima stanovnici su još uvek podeljeni po etničkoj pripadnosti: s jedne strane puta su Hutu, s druge Tutsi. Tamo ima i stoke jer su mnogi Tutsi uspeli da pobegnuiz Ruande sa svojim kravama.

Istovremeno, Nakivale je i pravi grad: u centru je uprava logora, ali su tu i mnoge radnje, apoteke, male stolarske radionice, krojači ... i internet-kafe. Sve to drže izbeglice. Tu je i fudbalski teren.

Neki su se snašli, ali neki...

U logor Nakivale neprekidno stižu nove izbeglice iz kriznih žarišta centralne Afrike, barem stotinak dnevno. Brajan Akankudna, poverenik vlade Ugande za ovaj logor nam kaže da su i danas stigle izbeglice, najviše ih ima iz Burundija. Na velikom trgu usred logora, hiljade izbeglica u redu gde se deli odeća. Čekaju da se pročita njihovo ime: "Ova odeća je donacija iz svih delova sveta, u dobrom je stanju i čak dobro izgleda. Svaka porodica dobija dva komada odeće po osobi. Danas delimo odeću za 5.000 porodica. Na žalost, nemamo za sve, jer su mnogi pobegli praktično bez ičega."Ali dok su se neke izbeglice i uspele snaći s nešto malo poljoprivrede ili svog zanatskog umeća, mnogo ih je i koji su tu već godinama i koji polako gube svaku nadu. Olivine Njirandabiza, majka sedmoro dece je pobegla iz Narodne Republike Kongo još 2007: "Došle su Banjamulenge i psovale su nas da smo Ruanđani i proterali nas. Sve smo izgubili u ratu koji se tamo vodio, i kuću i stoku. Ništa nismo imali kad smo došli. Prvo su nam delili po pet kilograma pirinča po osobi i to je bilo dovoljno. Često sam mogla i prodati koju kilu kako bi sakupila za školarinu za decu. Ali nakon pet godina su nam smanjili pomoć i ako se sad neko moje dete razboli, nemamo novca za lekove. Onda moj muž mora u susedni grad da tamo radi i nešto zaradi."

I predsednik Ugande je bio - izbeglica

U logoru ima šest osnovnih škola, ali da bi pohađali više škole deca moraju u susedna sela. A ta škola se plaća: "Obzirom da naša deca ne idu u više škole, neće ni izučiti nekakav zanat da se brinu za nas kad odrastu. Nemamo više nikakve nade da će nam ovde biti bolje, ali ni da ćemo se vratiti u našu domovinu. Tamo je još uvek rat i sve što smo imali je uništeno. Uganda nam je veoma pomogla, pogotovo na početku kad smo dobili i građevinski materijal da sagradimo našu kuću. Namerno smo došli u Ugandu, a ne u susednu Ruandu jer smo znali da ovde vlada mir i da su sve izbeglice dobrodošle."Zaista, Uganda vodi izuzetno liberalnu politiku prema došljacima. Čari Jakslej iz UNHCR-a kaže da je i današnji predsednik Ugande Joveri Museveni bio izbeglica, ali i mnogi drugi njegovi sunarodnici u sedamdesetim i osamdesetim godinama. "Vlada Ugande je veoma velikodušno odlučila da prihvati sve izbeglice. Isto tako, umesto da ih sve smesti u jedan veliki logor, vlada deli državno zemljište izbeglicama da na njemu sagrade kuću. S tim kućama nastaju sela. To je drugačija politika koja može biti uzor drugim zemljama i to ne samo u Africi. U Ugandu su došli i stručnjaci sa Oksforda i analizirali ekonomske prednosti koje donose izbeglice. Ta studija je pokazala da izbeglice ne samo da nisu nikakvo opterećenje stanovnicima Ugande, nego čak i podstiču privredu."