Suđenje za nacističke zločine: „Cela moja duša je rana“

Sat vremena je Haim Golani putem video-veze iz Izraela govorio o svojim sećanjima na nemački koncentracioni logor u blizini Gdanjska. Višesatno stajanje prilikom postrojavanja po decembarskoj hladnoći. Strah od toga da će ga pripadnici SS-a pretući ili bičevati. Retka supa i komad hleb koje su zatvorenici dobijali kao obrok za čitav dan.

Golani je tada imao 13 godina i Štuthof je bio već treći koncentracioni logor u kojem je bio. Od njegove porodice preživeo je samo otac. Ostale su u Litvaniji ubili Nemci.

-pročitajte još: Čudesna sudbina Šaula Ladanija: Jahanje na dva konja

„Mašinerija za ubijanje“

Ljudima koji su bili u pokrajinskom sudu u Icehou posebno je teško bilo kada su slušali Golanijevo sećanje na „mašineriju za ubijanje“ Štuthof. Nekoliko nedelja nakon dolaska u taj logor u decembru 1943, bio je prisiljen na robovski rad u krematorijumu. Tamo je morao da pretražuje leševe logoraša kako bi kod njih, ako ima, pronašao vredne stvari, a morao je i da im skida cipele i sortira ih.

„Ne možete ni da zamislite taj smrad, bilo je tako strašno“, kaže Golani i uzima maramicu. Na pitanje državne tužiteljke da li još uvek oseća posledice, on odgovara: „Fizički ne, na sreću. Ali čitava moja duša je jedna rana.“

Pomoć u sistematskom ubijanju

U to doba, u Štuthofu je radila tada 18-godišnja Irmgard F. Ona je bila sekretarica komandanta logora Paul-Vernera Hopea i protiv nje je u oktobru 2021. podignuta optužnica. Prema toj optužnici, ona je „u funkciji stenografkinje i daktilografkinje pružala pomoć odgovornima u logoru u sistematskom ubijanju tamo zarobljenih“. Na njen pisaći sto su, prema optužnici, dolazile i naredbe za pogubljenja i dopisi o deportacijama iz Varšave u Štuthof ili iz Štuthofa u Aušvic-Birkenau.

No Irmgard F. tvrdi da nije ništa znala o „mašineriji smrti“ u kojoj je ubijeno desetine hiljada ljudi, a koja se nalazila u neposrednoj blizini njenog radnog mesta. Ona kaže da ne poriče Holokaust, ali da za to ne snosi krivicu. Te izjave preneo je na početku suđenja njen advokat. Irmgard F. od tada ćuti. Isto kao i ovog utorka (6.9). Ta 96-godišnjakinja s medicinskom maskom na licu povremeno gleda na monitor, a onda i na svoj ručni sat. Jedino je bila vidljivo uznemirena kada je Golani izjavio da je se seća.

„Mi smo se bojali te žene“

Golani priča da se seća jedne žene u uniformi SS-a i vojničkim čizmama koja je uvek pratila jednog visokorangiranog oficira SS-a - „komandatna“. Ona je oficira, priseća se Golani, upozoravala na zatvorenike koje treba kazniti. „Mi smo se bojali te žene. Bojali smo se da joj pogledamo u oči.“

No, izveštači sa suđenja smatraju da nije verovatno da je reč o Irmgard F, jer je, prema dosadašnjim saznanjima, malo verovatno da bi se komandant pred zatvorenicima pojavio s jednom civilnom službenicom kao što je bila F.

Golanijev advokat Hans-Jirgen Ferster objašnjava da izjava njegovog klijenta samo odražava „količinu moći“ koju su zatvorenici osećali kod nekog od komandanata – koji verovatno nije ni bio glavni komandant logora. Dakle, kaže advokat, radi se o „grešci u sećanju“.

Sudovi u trci s vremenom

I 92-godišnji Golani je kasnije priznao da više ne može podrobnije da opiše tog komandanta ili njegovu pratilju. Kako je rekao, razlog za to je i što je iz sopstvenog iskustva znao da „može biti opasno po život gledati osoblju SS u lice“.

I neki drugi delovi njegovog svedočenja ostaju otvoreni. Recimo , datum dolaska Golanija i njegovog oca u koncentracioni logor. Golani je naveo da je to bilo zimi, no dokumentacija spomen-područja Štuthof sugeriše da je u logor došao između avgusta i septembra.

Golanijeva sećanja se, nakon skoro 80 godina od tih događaja, teško mogu dokazati. To je jasno svakom sudu koji vodi ovako kasne postupke protiv optuženih za krivična dela iz doba Drugog svetskog rata. No, pre svega je važno omogućiti žrtvama da ispričaju svoju priču, kaže avokat Onur Ozata, koji pred sudom zastupa još trojicu preživelih logoraša. A vreme neumoljivo teče: od 31 sporednog tužitelja, žrtava i članova porodica, danas je u životu samo još 29. A kada će biti donesena presuda – još se ne zna.

Haim Golani je barem osetio olakšanje. Tako kaže za DW. I naglašava da se za njega tu nije radilo o F, nego o sledećem: „Ja sam to učinio za moju majku, moje sestre, za žrtve Holokausta. Sada je sve u redu.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.