Suše u Keniji mirišu na smrt

Ljudi i životinje satima čekaju da pumpe na solarni pogon napune uvalu u polupustinji Turkana koja se nalazi između gradova Lodvar i Kakuma u Keniji. "Ove suše su veoma loše. Normalne suše ubijaju samo slabe životinje. Međutim, ove suše ubijaju i otpornu stoku", kaže 60 godišnji Kulume Emoru i pokazuje korito reke koja je presušila: „Da li možete to da namirišete? Možemo li da vam pokažemo životinje? Ovde koze još uvek žive, ali su i one sve slabije."

Suša miriše na smrt. Što se više približavamo koritu kroz koje je nekada tekla reka sve je jači smrad uginulih životinja koje se raspadaju. 45 godišnji Napejok Esinjen nepomično stoji između leševa uginulih životinja.

„Ne možemo da se odbranimo od suše. U Turkani imamo samo naše životinje. Ne znamo za drugačiji život", kaže Esinjen.

Prvo gladuju životinje, a onda ljudi

Baveći se stočarstvom Turkani od životinja dobijaju meso, mleko i krv - tri elementa koja u ishrani Turkana ima izuzetno važnu ulogu. Globalne klimatske promene se znatno osete u sušnim i toplim regionima. Više nema pouzdanih kišnih perioda, suše su sve češće i duže traju tako da se priroda i stoka ne mogu oporaviti od sušnih perioda.

Poslednja teška suša u Turkani u Keniji je bila između 2011. i 2012. godine. Tada su UN u susednoj Somaliji proglasile masovnu glad. Nažalost, sve ukazuje na to da će se slična situacija ponoviti i sedam godina kasnije.

Suše i ovaj put prete pre svega stanovništvu kenijskih suseda Somaliji i Južnom Sudanu. „Tamo novi klimatski šok pogoršava rat", kaže Valerie Guarnieri, direktorka regionalnog odeljenja Svetskog programa za hranu UN (WFP)

„Reč je o konfliktima koje su izazvali ljudi i zbog kojih su mnogi raseljeni. Ti konflikti su zaustavili i privredni razvoj. Radi se o politici. Mora se uspostaviti primirje. Ljudi se moraju razvijati bez nasilja. Mora nam biti dozvoljeno da dođemo do svih ljudi kojima je potrebna redovna pomoć“, zahteva Guarnieri.

Na severu Kenije se ne vodi rat, nema proterivanja i blokiranja dostavljanja pomoći. Međutim, i ovde se ljudi bore za preživljavanje. Za Valerie Guarnieri je region Turkana „klasičan primer suše". Ona u razgovoru za DW kaže da bi političke promene mogle olakšati situaciju.

„To je kombinacija klimatskog šoka i činjenice da ljudi ovde žive na isušenoj zemlji i da se mora promeniti njihov životni stil kako bi mogli izdržati suše", kaže Guarnieri. Vlada u Keniji je reagovala i pokrenula program za hitne slučajeve. „Međutim, vidimo da pomoć ne stiže do ljudi u udaljenim područjima. Mora se raditi na tome da i periferna područja imaju redovan pristup državnim uslugama".

Turkana je jedan od najnerazvijenijih regiona u Keniji. U tom regionu živi skoro milion ljudi koji se uglavnom bave stočarstvom. Nomadi svoje bogatstvo mere u krdima. Neki klanovi se za životinje, pašnjake i vodu bore čak i oružjem. Suše pooštravaju borbu za oskudnim resursima i teraju mnoge porodice da sa svojim stadima napuštaju zemlju i odlaze u Ugandu.

Novac odlazi u gradove

U Turkani skoro da nema dotoka novca na osnovu kojeg bi stanovništvo imalo druge persektive. Infrastruktura je u veoma lošem stanju. Ulice su pune rupa, električnom energijom su snabdeveni samo gradovi, a mnoge škole i zdravstveni centri u zemlji su zatvoreni.

Od ekonomskog razvoja Kenije profitiraju pre svega gradske elite i srednja klasa u južnim delovima zemlje. Doduše, Kenija se u dogovoru iz Maputa 2003. godine obavezala da će deset posto budžeta investirati u razvoj ruralnih područja.

„Ministarstvo za poljoprivredu dobija skromnih tri posto tako da nastaje veliki jaz od sedam posto", kaže Fredrik Njau iz fondacije Hajnrih-Bel i Nairobiju. To pokazuje koliko vlada uzbima za ozbiljno brigu o snabdevanju stanovništva hranom. „Možda je to svesna odluka jer pogođene osobe žive daleko od političkog centra moći".

Turkana je od glavnog grada Kenije udaljena više od 900 kilometara. U blizini grada Lokihođo je Karebur Ebenjo ceo dan u suvom šipražju tražila divlji pasulj kako bi prehranila porodicu. Njena porodica do narednog dana na raspolaganju ima još samo pola kante i to mutne vode.

Do narednog izvorišta se mora pešačiti pola dana. Karebur kao i mnogi Turkani nije pohađala školu. Ona ne zna kakvu ulogu ima država i kakva su njena prava u slučaju nužde. „Od vlade još nikada nismo dobili pomoć. Možda još nismo došli na red. Moramo izdržati. Takve su suše. Ili preživiš ili umreš", kaže Karebur.

Izbeglice i domaći

Staro drvo je tinjalo čitavu noć. Alis Maraka i njena porodica su skupili drva tokom dugotrajne potrage po sušom pogođenom području. Kada se žar ugasio, Alis gotov drveni ugljen odnosi do susednog izbegličkog kampa UN. Tamo za vanglu ugljena dobije dva tanjira pasulja ili prosa. „Trgovina sa izbeglicama je još jedino što nam je preostalo. No izbeglice u međuvremenu same proizvode ugljen. Tako da često ne uspemo ništa da prodamo", žali se mlada žena.

Izbeglički kamp Kakuma leži na zapadu Turkane stotinak kilometara od Sudana. Tamo besni građanski rat koji svakodnevno hiljade ljudi tera preko granice u severnu Keniju. Ovde izbeglice nailaze na tradicionalan način života star hiljadama godina. Većina od oko milion pripadnika naroda Turkana su nomadi-stočari. Dugotrajna suša koja vlada, ugrožava njihova stada ovaca, koza, deva i goveda. Tome još treba dodati i problem sa drvima za drveni ugalj. I ono malo vegetacije koja je još donekle zadržavala vodu, nestaje. I Alis i njena porodica je poslednjih dana izgubila svu stoku. Sada su se ulogorili u blizini kampa UN u nadi da će dobiti malo vode i hrane. Javljaju se i prva neprijateljstva prema pridošlica. „Izbeglice nam uzimaju zemlju i zagađuju vodu", kaže Alis.

O oko 180.000 izbeglica u kampu Kakuma se brine UN i humanitarne organizacije. Za domaće stanovništvo je odgovorna vlada u Nairobiju. Ova dve grupe nemaju nikakvih dodirnih točaka osim na bunarima za vodu i na pijacama. „Mi izbeglicama ne možemo pomoći da se vrate kućama. Ali ima mnogo problema. Vlada nam mora pomoći. Izbeglice nam kradu stoku, a kad tražimo stoku natrag, preti nam", žali se Alis.

U izbegličkom kampu situacija je teška. Zbog nedostatka novca Svetska prehrambena organizacija (WFP) je bila prisiljena da prepolovi porcije hrane za izbeglice. Kamp je prepun, ljudi nemaju nikakvog zaposlenja. Većinu vremena ovi ljude provode čekajući. Osim toga, izbeglice se žale na domaće stanovništvo, da ih potkrada i da su agresivni. Glasine se brzo šire.

Bitka za vodu

UNHCR pokušava usred suše da izgradi mostove između pridošlica i domaćeg stanovništva. Zbog popunjenosti kampa Kakuma, u obližnjem gradiću Kalobejei je pokrenut projekt zajedničkog stanovanja. U jednom naselju izbeglice i domaći žive vrata do vrata. "Želimo da im pomognemo da stanu na svoje noge jer sredstva su sve oskudnija”, kaže Onorin Somet-Lange, šefica lokalnog UNHCR-a. No proces je otežan zbog suše. Ona govori o napadima domaćih na konvoje sa pomoći za izbeglice: „Ljudi od nas jednostavno traže vodu".

No u međuvremenu preko 30.000 Sudanaca živi u projekt-naselju Kalobejei. Svaki mesec preko 2.000 novih izbeglica prelazi granicu između Sudana i Kenije. „Pomoć stiže ali nije ni izbliza dovoljna", kaže  Somet-Lange. Prošle godine smo dobili svega 20 posto od potrebnih 226 miliona dolara za pomoć izbeglicama i domaćem stanovništvu. Sve je manja verovatnoća da će se izbeglice vratiti kućama. Građanski rat u Sudanu bjesni, u Keniji vlada suša. Čitav region je na pragu humanitarne katastrofe. A pomoći nema.