„Stranci“ iz regiona na Kosovu

Nikola Gaon već više od devet godina radio kao „internacionalac“ u misiji OEBS-a na Kosovu. Radio je na raznim pozicijama koje su uvek imale veze sa medijima i javnošću, a u poslednje tri godine je i portparol te misije. Pre Kosova radio je u misiji OEBS-a u Sarajevu i Skoplju. Rođeni je Sarajlija, ali je period tokom rata u Bosni i Hercegovini proveo u Izraelu. On danas ima dvojno državljanstvo – bosansko-hercegovačko i izraelsko. Nikola kaže da mu je činjenica da dolazi iz BIH dosta pomogla da se na Kosovu uklopi. Kada je polazio na Kosovo poznanici su mu uglavnom preporučili da se čuva, ali su ta upozorenja, kaže Nikola, bila rezultat stereotipa koji postoji u regionu.

„Ono što ljudi vide, uglavnom je ono što se plasira u vestima, a vesti se u većini slučajeva fokusiraju na neki negativni razvoj situacije“, objašnjava Nikola. On kaže da je odmah po dolasku na Kosovo 2004. godine govorio bosanski jezik i da zbog toga nikada nije imao problema.

„Ne znam da li sam možda bio prvi koji je toliko slobodno koristio maternji jezik, ali ga definitivno jesam koristio slobodno, i od dana kada sam došao na Kosovo, pa evo sve do sada, nikada nisam imao nijednu neugodnu situaciju zbog toga što govorim bosanski“, kaže Nikola.

Za razliku od velikog broja stranaca koji rade u međunarodnim misijama i ostaju u krugovima ljudi s kojima rade, Nikola je od samog početka počeo da se druži s ljudima iz Prištine, a pohađao je i kurseve albanskog jezika.

„Ja sada govorim albanski jezik dovoljno da mogu da se snađem na ulici, mogu da odem u samoposlugu, razgovaram sa taksistima, vodim neke osnovne razgovore sa komšijama u zgradi, mogu da komuniciram na albanskom. Sve to je doprinelo da sam se, da tako kažem, integrisao u društvo i da se ovde osjećam stvarno kao kod kuće“, kaže Nikola Gaon.

Iz Zagreba na Kosovo preko Holandije

I Dominik Kolić je zaposlena u međunarodnoj misiji na Kosovu. Ona je u Prištinu stigla u januaru 2009. godine, kada je počela da radi za evropsku misija, Euleks. Pre dolaska na Kosovo 20 godina je živela u Holandiji, gde je radila u Haškom tribunalu.

„Poreklom sam iz Hrvatske, rođena sam u Zagrebu, ali sam u stvari odrasla u Australiji. Tamo sam završila osnovnu školu, a potom srednju školu u Osijeku, fakultet u Zagrebu i onda, radeći za Jugoturs, provela jedno tri godine u Dubrovniku, Splitu, Šibeniku i stigla do Holandije“, kaže Dominik.

Ona ističe da nikada ranije nije bila na Kosovu, i da se još seća prvog veoma lepog utiska kada je sletela avionom: ravnica, u sredini prekrivena snegom, a u daljini planine.

„Nažalost kad se sneg otopio, videla sam da ima dosta smeća, pa mi je to bilo malo čudno, s obzirom da na to nisam navikla. Što se ostalog tiče, ovo je bio deo bivše Jugoslavije tako da mi je na neki način bilo poznato. S druge strane, zbog kulture, a naročito zbog jezika, bilo mi je prilično nepoznato. Opet, ja sam osoba koja je koliko-toliko putovala po svetu, tako da se prilično brzo snađem. Za samo tri meseca porodica i ja bili smo kao kod kuće“, kaže Dominik.

Pogled u bolje sutra

Dominik Kolić je na Kosovo dovela i supruga Kemala, koji je iz Goražda, i sina, koji danas ima 12 godina i pohađa Američku školu u Prištini. Pored kuće u kojoj živi sa svojom porodicom je mala džamija, koja im, po njenim rečima, ne smeta i čini ulicu veoma zanimljivom. Dominikina porodica se, osim sa „internacionalcima“, dosta druži i sa domaćim stanovništvom.

Jezik joj, kako kaže, ne predstavlja problem da se druži sa domaćim stanovništvom sa kojim se sporazumeva uglavnom na hrvatskom jeziku, ako su stariji od 35 godina, ili na engleskom, sa mlađima generacijama.

„Znala sam da je albanski drugačiji, krenuli smo na kurs, jedno tri meseca da se upoznamo bar sa pravilima gramatike, sintakse i tako dalje. Tako sam naučila desetak, dvadeset reči i mogu da se snađem. Mislim da treba naučiti osnovne reči, znati kako se kaže 'hvala', 'dobar dan', 'dobro jutro'. To predstavlja poštovanje prema domaćem stanovništvu.“

Koliko će dugo Dominik Kolić ostati na Kosovu, zavisi od posla, ali bi ona ipak volela da joj sin srednju školu nastavi u Holandiji.

Nikoal Gaon, pak, krajem ovog leta završava misiju na Kosovu. Sa Kosova će otići s utiskom da je komunikacija između Srba i Albanca još uvek mala, ali da ide na bolje.

„Nedostaje veoma mnogo informacija o tome kako izgleda život ljudi u Prištini ili u Gračanici i sad vidim da polako ljudi iz Prištine počinju da izlaze na ručak tamo negde prema Gračanici. To će donekle dovesti do nekih promena i shvatanja da ipak žive jedni pored drugih, jedni s drugima i da će, ako ništa, kroz ekonomske odnose i ti međuljudski odnosi početi da se razvijaju.“

Autorka: Zulfija Jakupi, Priština
Odgovorni urednik: Ivan Đerković