Stražilovo – kad mlidijah živeti
28. mart 2020.
Pesme su transportna sredstva u vreme ukinutih međugradskih linija. Vremeplovi, izmišljeni pre nekoliko milenijuma. Pesme mogu da budu i zaštitna maska. Kada ih čitate kod kuće, štite vas bolje od komada tkanine napolju.
Tako razmišljam listajući jednu od najslavnijih poema srpskog jezika – „Stražilovo“. Već mi je naslov dovoljan da sklopim oči i da – budem tamo. Najslavnija kota srpskog pesništva – neka mi oprosti Lovćen – u stvari je jedno od bezbroj uzvišenja Fruške gore.
Peške na Stražilovo
Sećam se prvog uspona na to slavno brdo. Vreli prolećni dan. Od Karlovaca smo došli pešice. U podnožju brda dočekalo nas je uređeno izletište. Spomenik Branku Radičeviću, a u njegovoj blizini i – Brankov čardak. Etno kafanica sa primamljivom baštom. Ali danas imamo više ciljeve. Moramo na vrh.
Na usponu susrećemo putokaze sa Brankovim stihovima. Od prve napisane i objavljene pesme – Devojka na studencu – iz godine 1843. – do stihova kojima se pesnik opraštao od života – Kad mlidijah umreti. Pesmu je Branko doduše napisao već 1845, a umro je 1853. Objavljena je posthumno 1862. Tako je i dobila auru testamentarne Brankove pesme, naravno, zbog stihova kao što su ovi:
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
No, Branko je u Đačkom rastanku ipak slavio život. Opevao je svoje žurke sa ortacima na Stražilovu: Ja se šetam, družina sa mnome, / Mi idemo Stražilovu tome. Po lakoći pevanja vidi se da je Branko uz ovu strminu išao zaista mlad.
Mrtav pesnik se vratio kući
Ipak, kada se uspnete na vrh Stražilova, pa vam od Brankovog groba pukne vidik na Panoniju, možete da osetite zašto je u svoj „Đački rastanak“ udenuo stihove, koji će se docnije tumačiti kao njegov zavet:
Ao danče, ala si mi beo!
Još bi dugo gledati te teo,
Al’ kad mi se veće smrći mora,
Nek se smrkne izmeđ ovi gora,
Tu nek mi se ladna kopa raka,
Tu će mene zemlja biti laka.
Tridesetak godina je Branko Radičević počivao na Sanmarkovskom groblju u Beču. Saznavši da je planirano premeštanje celog groblja, Bečka srpska omladina prenosi posmrtne ostatke pesnika na Stražilovo 1883.
I to je ovo mesto gde sada sedim zagledan u beskonačnu ravnicu.
Brankov lični Elizijum, rajski vrt, bila je i ostala karlovačka varoš, a najviša kota tog mladalačkog raja bilo je Stražilovo. Posle skoro šest godina u Karlovcima, otac dobija premeštenje za Temišvar gde Branko završava poslednja dva razreda gimnazije. „Đački rastanak“ i nije ništa drugo nego oplakivanje izgubljenog fruškogorskog raja. Redak je slučaj da pesnik obeleži svojim delom voljeno mesto kao što je prvi pravi srpski romantičar Branko Radičević obeležio ovo fruškogorsko brdo.
Ali tu nije kraj. Jedna od najslavnijih poema srpskog jezika – „Stražilovo“ Miloša Crnjanskog – inspirisana je sudbinom Branka Radičevića.
Od Fjezole do Stražilova
„Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost“, zapisao je Miloš Crnjanski, opisujući godine posle Prvog svetskog rata. Lirika je za njega postala strasna ispovest nove vere. Buduću suprugu Vidu Ružić upoznaje 1920. i sa njom odlazi na duže putovanje u Francusku pa u Italiju.
Ispod njegove poeme „Stražilovo“ postoji oznaka „Fiesole 1920.“ To znači da su sve one misli, čežnje, setne i iskošene slike, svi oni stakati zareza, izlomljeni ritam, da je sve to nastalo u mestu Fjezole nadomak Firence.
To mestašce na bregu je inače na književnoj mapi čovečanstva označeno kao mesto radnje „Dekamerona“, svetski poznatog proznog dela Đovana Bokača, koje je nastalo 1353. (tačno 600 godina pre Brankove smrti). Ali u Fjezoli Crnjanski priziva sasvim drugu književnu zaostavštinu:
I ovde, proletnje veče / za mene je hladno, / kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno / i trepte, uvis, zelenila tvrda, / vidim most što vodi, nad vidikom, / u tešku tamu Fruškog brda.
Osluškujući šta mu kaže Arno, reka koja iz Apenina kroz Firencu žuri ka Sredozemlju, Crnjanski u prohladnoj dolini sluti Dunav. Onu reku o kojoj je Branko pevao ovako: „Oj Dunavo, ti me ne utopi…“. Crnjanski je putnik koji sanja povratak u zavičaj, a zavičaja više nema. Jer ta Fruška brda iznad Dunava nisu ona iz 1920. već ona viđena Brankovim očima sedam decenija ranije.
Bitno je da Crnjanski u Stražilovu vidi svoj pesnički zavet, svoj zavičaj, svoju Itaku. Jer je to jedno od rodnih mesta savremenog srpskog pesništva i modernog srpskog jezika. On zna šta duguje Branku. Radičević je i njemu i svima nama zaveštao vukovski shvaćen jezik, blizak narodu, i naštiman evropejski. Dabome, pri tom se ne radi o tome kako je pevao Branko, već o našem odnosu prema tome.
Kažu da je austrijski kompozitor Gustav Maler, rođen nekoliko decenija poslije smrti Branka Radičevića, rekao da tradicija nije obožavanje pepela već davanje vatre u zavet. Drugi pak osporavaju Malerovo autorstvo, ali to nije važno. Istinitost te misli se sa Stražilova najbolje vidi.
Dakle, generacija Miloša Crnjanskog jeste sa jedne strane raskinula sa mrtvom tradicijom, ali je sa druge strane uspostavila kontinuitet sa onim što je u tradiciji najvitalnije. A stihovi Branka Radičevića svakako spadaju u tu vrstu nasleđa.
Silazak
Sedeći ovde, nadomak Brankovog groba, i ja počinjem da se divim tom mladiću koji je poživeo samo 28 godina, a zadužio nas je kao malo ko posle njega. Zato sam se i popeo ovamo. Da proverim da li je Brankova indirektna želja iz „Đačkog rastanka“ da, kad već mora umreti, jednom legne ovde jer će mu „zemlja biti laka“ romantičarsko preterivanje ili je rezultat magije mesta.
Mesto jeste magično. Nažalost, više nikada neću moći da ga pogledam očima prvog pesnika. Uvek će se u magiju pejzaža umešati Branko Radičević i Miloš Crnjanski.
Kada posmatram sunce kako se naginje ka plavičastom porubu ravnice, ovaj prizor kroz mene gledaju i veliki mrtvi srpski pesnici. Stražilovo nije samo mesto. Ono je svetilište za sve koji kao nekad mladi Crnjanski još uvek osećaju da je poezija čak i u vreme digitalne civilizacije – strasna ispovest nove vere.
Pustimo Branka da sa vrha svog grobnog mesta zapeva:
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo,
Mlogi te je u zvezdice kovô,
Mlogi reče: „Ao rajska sliko!“
Al ko ja te rad ne imô niko.
A tercu mu „iz mekog toskanskog mraka“ skoro vek kasnije hvata Miloš Crnjanski:
Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro, i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške Gore.
Tu sam, celi vek posle nastanka poeme „Stražilovo“. Da se setim da je Branko Radičević rođen 28. marta. Da je Miloš Crnjanski napisao „Stražilovo“ 1920.
I da pesme nisu samo svojevrsni vremeplovi već i dronovi koji lebde iznad predela pod policijskim časom. Pa kada čitam stihove koji me vraćaju na mesta kao što je Stražilovo, više nije važno da li je već prošlo 17 sati: Moj prozor više nije granica zabranjenog sveta.