Sto godina i malo „ljigave nostalgije“
13. novembar 2018.
DW: Pre 100 godina, sa krajem Prvog svetskog rata, propalo je i Habzburško carstvo koje je stolećima bilo faktor sile u Evropi. Koliko je stara veličina tog carstva još prisutno u novoj, maloj, Austriji?
Florijan Veninger: Za većinu građana Habzburškog carstva život nije bio posebno sjajan. Patnjama i bedom koje je izazvao Prvi svetski rat, Monarhija se diskreditovala u očima velikog dela naroda. Čak i seljaštvo, grupa koja je bila najodanija caru, 1918. je tražila smenu - ne cara, već monarhijskog sistema.
U pedesetim godinama se – ne bez turističko-marketinške pozadine – razvila pomalo ljigava nostalgija: gizdava Sisi, spretni i prodorni Franc Jozef... To je, međutim, postalo moguće tek kada je generacija koja je živela u vreme kraljevskog para i na njega imala mnoštvo negativnih sećanja, počela da izumire. No ta carska priča ipak nije imala odraza na dalji politički život: od prvih slobodnih izbora 1919, u Austriji nikada više nije imala uspeha nijedna monarhistička grupacija.
Sećanje na sopstvenu veličinu je uvek bilo politički motivisano. U Austriji je povodom ovog jubileja bilo dosta diskusija oko „pravog sećanja“. Koja slika istorije je odnela prevagu?
Zanimljivo - baš ona koja Republiku iz 1918. sa njenim enormnim demokratskim i socijalnim tekovinama interpretira kao „propao“ projekat. Pri tome se previđa da ta prva Austrijska republika nije tek tako propala, već su je antidemokratske snage, uz kršenje važećeg ustava, nasilno uklonile.
Kako se u današnjoj diskusiji kotira priključenje Austrije nacističkoj Nemačkoj 1938, dakle, austrofašizam?
„Priključenje“ Trećem rajhu se u suštini sastojalo od dva paralelna postupka. Bili su to vojna invazija spolja i preuzimanje vlasti iznutra koje su sproveli domaći nacisti. Posle 1945, austrijske vlade su iz pragmatičnih pobuda dugo govorile samo o okupaciji, da na taj način ne bi proglasile zemlju odgovornom za štetu i zločine čiji je vinovnik bila kao deo NS-režima. No, u samoj Austriji je bilo vrlo jasno šta se desilo 1938.
I vreme pre toga je bilo škakljiva politička tema: 1933. godine je jedna demokratski legitimisana hrišćanskosocijalna vlada uspostavila diktaturu, da bi 1934. i vojno razbila socijaldemokratiju. Tada su ubijene stotine ljudi, a više od deset hiljada ljudi je internirano u zatvore i logore. Posle 1945, Drugu Republiku su zajednički morali da uspostavljaju protivnici iz građanskog rata 1934. Za to je bilo neophodno da se iz vidnog polja ukloni austrofašistička diktatura od 1933. do 1938. I zato je bila korisna priča o Austriji kao prvoj žrtvi nacista – i socijaldemokrate i pripadnici hrišćanskosocijalnog tabora su posle 1938. bili žrtve nacističkog režima - tako su se zaista i osećali.
Nemci i Austrijanci gaje pikantne susedske odnose. Šta je zapravo u pozadini toga, šta su, istorijski gledano, najvažnije odrednice tog senzibiliteta?
Koncept samostalne austrijske nacije je paradoks, jer, s jedne strane, ta nacija je nemački entitet – FPO je na predizbornim plakatima imao parolu „Nemački, a ne Ništa ne razumem!“ – a s druge strane, austrijska samosvest počiva na izdvojenosti u odnosu na nemačku federaciju. Ništa u Austriji ne izaziva tako burne emocije kao sportski događaji sa nemačkim takmacima – ili ponašanje nemačkih političara koje izgleda arogantno.
Još se dobro sećam pada Berlinskog zida. Tada sam sedeo pred televizorom sa mojim užasnutim dedom. Gledali smo kako mase kliču: „Jedan narod, jedan narod...“ i čuo sam kako deda mumla: „Opet su neko i nešto, bože moj!“
Kada se sve sabere i oduzme, antinemačko raspoloženje je mešavina kompleksa male države, hotelijera koji se pred gostom klanja a iza leđa mu se ruga, antiprotestantskih i antipruskih rezervi i, naravno, i zavisti zbog dobrog životnog standarda Nemaca. No, ovo poslednje se tokom godina promenilo: odjednom su Austrijanci ti koji su imućniji. Kada se govori o istočnonemačkim gastarbajterima u austrijskom ugostiteljstvu, onda to nije uvek bez likovanja...
Austrija je geografski, politički i kulturno klasična srednjoevropska zemlja i – kako se pokazuje i to ne samo u očima nemačkih posmatrača – trenutno simpatizer Poljske i Mađarske, zemalja koje su kritične prema EU. Kako stoje stvari sa posredničkim kvalitetima Austrije u burnim vremenima EU?
Sa sadašnjom vladom ne bih baš govorio o posredničkim kvalitetima. Ona kuva svoju unutrašnjepolitičku čorbu, napreduje sa razgradnjom socijalne države i pokušava da izazove utisak da su naš glavni problem siročići koji dolaze preko Sredozemnog mora. Na EU - kojoj bi se, istinabog, imalo dovoljno toga zameriti - gledaju kao na spoljnog neprijatelja, kao na vladavinu tuđinaca koji još uvek dovlače ovamo izbeglice. To je prljava i providna, ali i trenutno uspešna, igra, u kojoj se svesno prihvata kolateralna šteta na evropskom nivou. Kao i stajanje u isti red sa desničarskim figurama poput gospode Orbana, Salvinija i Zemana.
Florijan Veninger (40) je asistent na Institutu za savremenu istoriju Univerziteta u Beču.