„Spreman sam da postanem gastarbajter“

Ono što povezuje Alena iz Sarajeva i Dragana iz Doboja je želja da se što pre domognu posla u Nemačkoj. Zato žele da se prekvalifikuju, da izuče moderne, precizne vrste varenja, budući da su, kako kažu, u Nemačkoj, ali i Austriji, Holandiji i nekim drugim članicama EU, varioci veoma traženi.

„Supruga ima stalan posao, ja povremeno radim, nešto i zaradim, ali sve to nije ni blizu dovoljno da spojimo kraj s krajem, da detetu osiguramo normalno detinjstvo i da se izvadimo iz dugova i kredita. Ovako više ne može“, kaže Alen za DW.

Taj 42-godišnji tekstilni tehničar razmišljao je šta i kako, pa se nedavno odlučio da se prekvalifikuje za varioca. Trenutno razmišlja koja mu je opcija povoljnija – specijalistički kurs u Tuzli ili u Doboju, gde, ukoliko uspešno okonča obuku i položi ispite, dobija certifikat o stručnosti s nemačkim, odnosno austrijskim pečatom, priznatim u svetu. Svoju budućnost, premda bez konkretnih osnova, vidi u Nemačkoj.

Akademija varenja u okviru Visoke poslovno-tehničke škole u Doboju, prema rečima menadžera Srđana Kovačevića, postoji nepune dve godine i kroz nju je prošlo već nekih 80 polaznika. Njima je pružena prilika da se obuče za moderne metode varenja gasom kao što je ugljen-dioksid, argon ili helijum.

Preko Slovenije do Nemačke

„Obuka za varioca traje mesec i po do dva, u zavisnosti koliko sati je potrebno, odnosno koliko su ljudi sposobni da nauče. Svaka grupa ima 7 do 8 polaznika, a radi se isključivo o praktičnoj obuci, po osam sati dnevno. Ljudi koji završe tu obuku mogu odmah da počnu da rade u Nemačkoj i drugim zemljama EU“, kaže Kovačević za DW.

Nakon uspešno obavljenog ispit, u prisustvu stručnjaka iz Austrije, novi varioci dobijaju takozvani WIFI certifikat (Wirtschaftsförderungsinstitut) austrijske Privredne komore (WKO - Wirtschaftskammer Österreich), nakon čega, tvrdi Kovačvić, stižu i prve ponude i poslovi.

Gotovo svi koji se interesuju ili upišu Akademiju varenja, dodaje Kovačević, za cilj imaju odlazak u Nemačku. „Pošto se dugo čeka na proceduru za dobijanje radne vize, onda često prvo idu u Sloveniju, jer se za Sloveniju na papire čeka oko tri meseca. Onda rade za slovenačke firme koje ih vode u Nemačku. Te firme s radnicima potpisuju ugovor na godinu dana i oni posle toga ostaju u Nemačkoj“, objašnjava Kovačević.

Spreman za gastarbajtera

Njegovu priču potvrđuje i Dragan, 30-godišnjak iz Doboja. Ulazi u Kovačevićev ured i raspituje se kada počinje sledeći krug obuke, jer u Sloveniji hitno traže varioca i ima šansu da ide vrlo brzo. Objašnjava da je jedan od varioca iz BiH, obučenih baš u Doboju, nakon par meseci u Sloveniji dobio posao u Nemačkoj i da za njega u slovenačkoj firmi sada traže zamenu.

„Akademiju varenja sam odlučio da upišem zbog bolje mogućnosti zaposlenja, a i zbog veće zarade. Nadam se da ću karijeru ostvarivati napolju, a krajnji cilj po pitanju destinacije nisam odredio, bitno mi je da zarada bude bolja“, kaže Dragan za DW. Dodaje da u Doboju ima stalni posao, ali da nije zadovoljan uslovima rada, a ni zaradom, te da je spreman „da napusti sve i ode negde u potrazi za boljim“. „Spreman sam da postanem gastarbajter.“

Čuđenju nema mesta jer, prema rečima menadžera Akademije varenja, varioci su na domaćem terenu plaćeni od 3,5 do 6 konvertibilnih maraka (1.75 do 3 evra) po satu, što se teško može uporediti sa satnicom od 15 do 17 evra u Nemačkoj.

Besperspektivnost mladih i nefunkcionalan sustav

Bolja satnica – kako smatra Vedran Gligorić, direktor Osnovne škole „Dositej Obradović“ u Doboju i odbornik u Skupštini grada – nije jedini razlog za odlazak ljudi, posebno mladih. „Najveći problem je nefunkcionisanje sistema u BiH. Osim toga, po meni, glavni problem je besperspektivnost, beznađe“, kaže Gligorić.

„Kada govorimo o odlasku mladih, u čemu Doboj prednjači, mladim ljudima je razlog za odlazak i taj što nemaju nadu da nešto može da se promeni, da nešto može da krene nabolje. Ne postoji neka perspektiva da se čovek dokaže svojim radom, da napreduje i da to neko ceni“, naglašava Gligorić.

Region Doboja, koji je važio za jako privredno područje, železnički čvor bivše Jugoslavije, grad male privrede, tipično je ogledalo stanja u BiH – primjer jedne „nefunkcionalne zajednice“. Doboj bi, prema Gligorićevim rečima, trebalo da bude perspektivan grad, otvoren za razvoj turizma, privrede, kulture… Ali, zahvaljujući aktuelnoj političkoj situaciji, kako na višim nivoima, tako i na lokalnim, od toga nema ništa, a ljudi odlaze.

Evidentno je da odlazak radne snage, kvalifikovanih radnika iz BiH, ostavlja tragove na ionako turobnu ekonomsku sliku zemlje. U tom smislu, teško je biti optimista s prosečnom platom od nekih 880 konvertibilnih maraka (440 evra) i mesečnim troškovima života koji, prema procenama sindikata, dosežu skoro 2.000 KM (1.000 era) za četvoročlanu porodicu, pa je nastavak odlaska ljudi iz BiH neminovan.

Ekonomski faktor – faktor odlaska

Ekonomski faktor, smatra direktor Unije udruženja poslodavaca Republike Srpske Saša Aćić, ključni je faktor za odlazak ljudi. On dodaje da ipak ne bi trebalo zaboraviti ni druge razloge zbog čega napuštaju taj prostor – a to su pre svega „politička nestabilnost i pravna nesigurnost, kao dva veoma bitna faktora“.

Jedno od rešenja svakako bi, smatra Aćić, trebalo da bude povećanje neto plata, ali i ozbiljniji odnos, kako poslodavaca, tako i izvršnih vlasti. „U tom smislu, mi s Vladom RS realizujemo Memorandum koji podrazumeva rasterećenje oporezivanja rada koje direktno preusmeravamo u rast neto plata zaposlenih. Pored rasta plata, koji je neminovno veliki zadatak, kako za poslodavce, tako i za vlasti u RS i BiH, mi smatramo da je potrebno harmonizovati odnose između poslodavaca i radnika u samim preduzećima. To podrazumeva da bi svi oni radni standardi, odnosno prava iz radnog odnosa, trebalo da budu biti poštovani u celini“, kaže Aćić za DW.

U tom smislu, naglašava, morala bi da budu da budu regulisana prava radnika, lokalna legislativa mora biti usklađena s međunarodnim standardima, a svakako je „potrebno učiniti i značajne iskorake u smislu unapređenja uslova u samim firmama“. Takođe, dodaje Aćić, svakako bi se moralo poraditi i na prelasku ljudi iz javnog u realni sektor, uz „jasno planiranje dinamike takvih poteza s obzirom na značajan višak radne snage u javnom sektoru“.

Sličnih stavova je i Udruženje poslodavaca Federacije BiH. „Ljudi odlaze zbog socijalne i političke nesigurnosti, ideoloških i nacionalnih podela, osećaja besperspektivnosti i opšteg stanja nezadovoljstva življenjem u ovako strukturiranoj BiH. Generalno loš i nepovoljan ambijent za privređivanje može se poboljšati potrebnim pravnim i sistematskim promenama“, upozoravaju iz Udruženja.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android